Rezultati rada Komisije za žalbe Saveta za štampu u periodu od 1. septembra do 31. decembra 2016. godine



(predstavljeni na tribini održanoj 25. januara 2017. godine u Press centru UNS-a)



Foto: Press centar UNS-a


Pojedini mediji i dalje izbegavaju obavezu da objave odluke Komisije za žalbe Saveta za štampu, toga je manje nego ranije, što ukazuje na veći respekt prema Savetu za štampu. Međutim, broj žalbi na kršenje Kodeksa novinara i dalje je u porastu iz meseca u mesec, jer mediji ponavljaju prekršaje. U prethodnom periodu najčešće su kršene odredbe Kodeksa koje se odnose na obavezu istinitog obaveštavanja, poštovanje pretpostavke nevinosti  i  prava na privatnost i to ne samo javnih ličnosti već sve više i „običnih“ ljudi.

Komisija za žalbe je od 1. septembra do 31. decembra 2016. godine primila 37 žalbi, Komisija je odlučivala o 17 žalbi, a od toga je samo u tri slučaja zaključeno da nije bilo prekršaja Kodeksa novinara. Broj žalbi koje su rešene medijacijom, što znači dogovorom i dalje je mali, ali je zabeležen blagi porast, pa je u ovom periodu tako rešeno devet slučajeva.  Kako je na konferenciji za novinare, održanoj 25. januara, rekla Gordana Novaković, generalna sekretarka Saveta za štampu, prekršaja je više nego odluka Komisije za žalbe, a razlog je to što je jednim tekstom  kršeno više tačaka Kodeksa novinara i to su uglavnom tačke koje se odnose na nerazlikovanje komentara od činjenica, pretpostavki i nagađanja.

Na konferenciji za novinare je saopšteno i da je u 2016. godini podneto ukuno 126 žalbi, što je nešto više nego u prethodnoh godini, kada je Savet primio 109 žalbi. Najveći broj žalbi podneli su građani, pojedinci (49), zatim nevladine organizacije – 38 (što je za 15 više nego u 2015.), 16 žalbi su podneli mediji jedni protiv drugih, javna preduzeća i državne ustanove šest, političke partije četiri, firme dve, dok su 11 žalbi podneli članovi Komisije za žalbe, nakon što im je izmenama Statuta Saveta omogućeno da sami pokreću postupke zbog kršenja Kodeksa. Te žalbe su podnete na osnovu sprovedenog monotoringa. Dogovorom je u toku 2016. godine rešeno 15 žalbi, što je nešto veći broj nego prethodnih godina, kada je prosečno na ovaj način rešavano manje od pet odsto podnetih žalbi. Komisija je do kraja 2016. odlučivala o 82 žalbe, a odluka da Kodeks nije prekršen doneta je samo devet puta, što je znatno manje nego 2015. godine, kada je tako odlučeno za 21 od 93 razmatrane žalbe. I dalje je najčešće kršeno poglavlje Istinitost izveštavanja, gde je zabeležen 71 prekršaj (posebno odredbe koje se odnose na obavezu razlikovanja činjenica od komentara, pretpostavki i nagađanja, kao i zabranu objavljivanja neosnovanih optužbi i kleveta), zatim poštovanje privatnosti (26 prekršaja), zabrana diskriminacije (11), etika i kultura javne reči (11), pretpostavka nevinosti.

Odluke Komisije, koja odlučuje na osnovu podnetih žalbi, samo delimično se poklapaju sa onim što su kao najčešći prekršaji Kodeksa na osnovu rezultata monitoringa dnevnih novina koji su od početka marta do kraja decembra sproveli članovi Komisije za žalbe Tamara Skrozza i Petar Jeremić. Po tim rezultatima, osam dnevnih novina je prekršilo Kodeks u ukupno 5477 tekstova, što je za 49 odsto više nego u 2015. (Rezultate možete pogledati ovde).

Članovi monotoring tima su posebno ukazali na eskalaciju kršenja pretpostavke nevinosti i prava na privatnost, posebno kada se izveštavalo o slučajevima pedofilije gde se osumnjičeni jasno označavaju kao počinioci krivičnog dela, a žrtve, maloletne osobe, jasno identifikuju. Drastično je kršenje Kodeksa i u slučajevima porodičnog nasilja, gde su žrtve jasno identifikovane. Petar Jeremić je, naveo, kao primer, akciju „Kurira“, koja se, kako je rekao, može nazvati humanom, jer joj je cilj da se plate operacije ženama žrtvama porodičnog nasilja i da im se nađe zaposlenje, ali bez obzira što je žena pristala na to, pitanje je da li je ona svesna da identifikacija u medijima može biti štetna za nju u  kasnijem životu.

Ukazano je na problem koji Kodeks ne poznaje, pa zato i ne reguliše, a koji sve više uzima maha, a to su takozvane medijske kampanje, hajke, koje nastaju iz raznih razloga, čiji motivi se mogu samo nagađati. Tamara Skrozza navela je primer „Srpskog telegrafa“ u kojem, kako je rekla, danima „ide priča“ o  proizvodima iz Hrvatske, koju prati i spisak tih proizvoda, sa natpisom: "Kupovinom ovih proizvoda finansirate ratne zločince." Kad tako nešto traje mesec dana, mora se postaviti pitanje šta stoji iza toga, tim pre što se tim medijskim sadržajem krši tačka Kodeksa po kojoj čitaoci moraju biti obavešteni o svemu što bi moglo da utiče na njihov stav, rekla je Skrozza. Prema njenim rečima, u navedenim tekstovima čitaoci nemaju informacije na osnovu kojih bi mogli da donesu racionalan stav o tom problemu.

Jeremić i Skrozza su ukazali i na kampanje protiv svih koji, na ovaj ili onaj način kritikuju vladu, ili poteze Aleksandra Vučića. Kritičari, kako se konstatuje, mogu  da očekuju da će  sutradan, ili u narednom periodu osvanuti na naslovnim stranama jednog ili dva tabloida, koji su na tržištu. To defakto jesu kampanje, ali  se one po Kodeksu mogu označiti samo kao nagađanje predstavljeno kao činjenice, kao političko svrstavanje.

Jedan od sve većih problema koji je vidljiv iz rezultata monitoringa jeste i predstavljanje komercijalnih sadržaja  u novinarskoj formi. To samo na prvi pogled izgleda kao beznačajan prekršaj, ali objavljivanjem takvog sadržaja, bez oznake o čemu se stvarno radi, mediji praktično varaju čitaoce, pa bi trebalo apelovati na njih da te sadržaje primereno označavaju.

Objašnjavajući moguće razloge zbog kojih novinari pristaju da pišu tekstove kojih cela profesija treba da se stidi, Tamara Skrozza je navela da je možda problem u tome što ni sami novinari nisu svesni koliku moć imaju da utiču okolinu i tuđe živote i menjaju ih. Ona je istakla da novinari uglavnom žive kao belo roblje, da su ponoženi, jadni i izmanipulisani, previše eksploatisani za malo para, te da zato i nemaju osećaj da imaju bilo kakvu moć da izmene javno mnjenje, da nešto dobro ili loše urade i zato se i ne obaziru previše na pravila, naročito moralna.

Na ubičajena pitanja prisutinih o tome kako Savet može da sankcioniše medije koji krše Kodeks i kakav je uopšte efekat onog što radi, učesnici tribine su ukazali na to da je suština samoregulacije da se ukazuje na greške koje mediji prave i da bi efekat toga trebalo da bude da sami novinari i urednici koji u njima rade razmisle o tome zašto ne poštuju standarde profesije. Monitorig koji Savet radi već dve godine je doprineo time da sve ocene o kršenjima etičkih pravila ne ostanu samo na nivou načelne priče, nego da konačno postoje konkretni, kvantitativni pokazatelji o tome. Takođe, aktivnosti Saveta su dovele i do toga da novinarska etika postane tema o kojoj se stalno razgovara, što ranije uopšte nije bilo slučaj. Reč je o malim pomacima na dugom i teškom putu koji bi trebalo da dovede do odgovornijih i prefesionalnijih medija.

Savet za štampu nema mehanizam kojim može da prisili medije da poštuje odluke Komisije za žalbe, pa je Upravni odbor odlučio da, u slučaju kad prekršilac Kodeksa neće da objavi odluku Komisije, saopštenjem Saveta za štampu informiše sve ostale medije da taj medij nije to učinio i da im prosledi odluku. Ne može se predvideti kako će se to odraziti na to da se odluke Komisije više poštuju, ali to je ono što Savet za štampu može da preduzme.

Budući da su najavljene izmene Zakona o informisanju, u Savetu za štampu očekuju i promene koje regulišu sufinansiranje medijskog sadržaja na republičkom, pokrajinskom, grada Beograda i na lokalnom  nivou preko konkursa. Sada se traži mišljenje Saveta za štampu i on dostavlja izveštaj koliko je puta određeni medij prekršio Kodeks i šta je preduzeo da ispravi greške, ali to mišljenje nije obavezujuće, već je u formi preporuke, koju Komisija uzima u obzir. Dakle, mišljenje Saveta za štampu nije eliminišući faktor, pa bi tu trebalo da bude nekih konkretnijih posledica za medij koji krši Kodeks i ne poštuje odluke Komisije za žalbe. Savet će insistirati da se prilikom dodele sredstava vodi računa da li  medij koji konkuriše za novac uopšte prihvata nadležnost samoregulatornog tela. To je veoma značajno, jer medij tako pokazuje želju da bude odgovoran i da  radi u skladu sa Kodeksom.


Zaključci:

 

  • Rast broja objavljenih odluka Komisije za žalbe pokazuje na sve veći ugled Saveta za štampu
  • Stalni porast broja žalbi Komisiji za žalbe ukazuje na to da mediji konstantno ponavljaju prekršaje Kodeksa
  • Članovi Komisije za žalbe su 11 puta prošle godine iskristili pravo da ulažu žalbe, koja im je dato izmenama Statuta, a žalbe su podnete na osnovu monitoringa dnevnih novina
  • Savet za štampu ohrabruje građane da se žale ukoliko su im neprofesionalnim pisanjem medija povređena prava, a sudije da, kada odlučuju o tužbama protiv medija, uzimaju u obzir odluke Saveta za štampu
  • Moralna osuda koju svojom odlukom izriče Komisija za žalbe jeste sankcija i Savet za štampu smatra da se ovakvim ukazivanjem na greške može uticati na medije da više vode računa o poštovanju etičkih standarda, ali i na čitaoce da o tome vode računa kada biraju medije koje će pratiti
  • Savet se zalaže za to da se izmenama pravilnika o sufinansiranju medijskih projekata propiše da mediji koji ne prihvataju samogregluaciju ne mogu da računaju ni na sredstva iz budžeta države i lokalnih samouprava

 

VIDEO: Koliko su mediji poštovali Kodeks novinara Srbije u 2016. godini
25.01.2017. / Press centar UNS-a