Sednica Komisije za žalbe na Filozofskom fakultetu u Nišu



O autorskim pravima i diskriminaciji

Sednica Komisija za žalbe Saveta za štampu održana je 25. marta 2015. godine, prvi put van Beograda, a po drugi put pred studentima novinarstva i prava – na Filozofskom fakultetu u Nišu. Komisija je, kao i uvek, razmatrala žalbe pristigle u proteklih mesec dana, a studenti, profesori, kao i predstavnici medija i nevladinog sektora, koji su takođe bili pozvani na sednicu, mogli su da postavljaju pitanja i komentarišu odluke Komisije.

Komisija je razmatrala šest žalbi, od kojih su se čak tri odnosile na kršenje autorskih prava, odnosno neovlašćeno preuzimanje tekstova i fotografija, a zanimljivo je da su se sve tri žalbe podnete na sadržaje medija sa sedištem u Nišu. Članovi Komisije su u sva tri slučaja zaključili da su prekršene odredbe Kodeksa novinara Srbije koje se odnose na poštovanje autorskih prava, a pitanje koje je izazvalo najviše polemika među prisutnima bilo je da li je dozvoljeno bez navođenja izvora preuzeti fotografiju koja nije potpisana u mediju iz kojeg je preuzeta. Članovi Komsije su odgovorili da to što autor nije potpisan, ne znači da ne postoji i da, u svakom slučaju, niko nema prava da se potpiše ipod nečega što nije njegovo delo. Ivan cvejić je naglasio da nijedno delo ne nastaje samo po sebi, da uvek mora da postoji autor, a Stojan Marković da to što “neko ne zna od koga krade, ne znači da nije lopov”, odnosno da ako nema imena autora ispod fotografije, svako može da radi sa njom šta hoće. “Ako nisu znali ime autora, trebalo je da nevedu ime portala sa kojeg su je preuzeli”, objasnio je. Tamara Skrozza je, kao preporuku kolegama, navela da zaštite autorska prava na fotografije, kako bi se sprečilo njihovo neovlašćeno preuzimanje. Jedan od komentara iz publike odnosio se i na to da je na televizijama, u “živom programu” moguće da se nehotice prekršre odredbe koje se odnose na autorska prava jer nije lako utvrditi da li je fotografija koju je dostavio gledalac zausta njegova ili je od nekoga preuzeta.

Najviše polemika izazvala je žalba koja se odnosila na kršenje odredbi o zabrani diskriminacije, odnosno u ovom konkretnom slučaju o (ne) dozvoljenoj upotrebi termina “Šipar”. Jedno od pitanja bilo je zašto se upotreba tog izraza smatra uvredljivom, kada Albanci sami sebe tako zovu. Komisija je na prethodnoj sednici već odlučivala o sličnom slučaju i zaključila da je veoma bitno da li onaj na koga se termin odnosi doživljava kao uvredu kada to izgovori pripadnik drugog naroda, kao i da je veoma važan kontekst u kojem se takvi izrazi upotrebljavaju, pa je odluka i ovoga puta donesena na osnovu tih principa. Debata među samim članovima Komisije izazvala je i polemiku u sali. Deo profesora ukazao je na to da treba voditi računa o kontekstualnom korišćenju termina, budući da svaki termin ima denotativno (doslovno) i konotativno (preneseno) značenje. Konotativno značenje je ono na šta određeni termin asocira većinsku populaciju kroz istorijski sled korišćenja tog termina. U ovom slučaju, “Šiptar” asocira na nekog ko je neuk, neobrazovan, nosi keče, prljav je i seče vam drva i zbog toga je upotreba ovog termina uvredljiva za pripadnike albanske nacionalnosti. Studente je zanimalo i da li je kršenje Kodeksa kada se napiše da je, recimo, izgorela beba u romskom naselju ili je to samo odgovor na novinarsko pitanje šta se desilo. Članovi Komisije naglasili su da novinar mora biti posebno oprezan u takvim situacijama, budući da je reč o manjini koja je, inače, stigmatizovana u našem društvu. Pošto je gotovo izvesno da se ni na koji način ne bi isticala nacionalnost deteta da je reč o Srbima, kada se to uradi u ovakvoj situaciji to izaziva reakcije – “ciganska posla”, žive u kartonskim naseljima, ne vode računa o svojoj deci, a i kako bi kad su i roditelji verovatno još deca i slične stereotipe koji već postoje o Romima, što novinar svakako mora da izbegne.

Prisutni su postavili sledeća pitanja koje se odnose na nadležnost i rad Saveta za štampu:

Da li članovi Komisije za žalbe donose odluke samo na osnovu teksta na koji je podneta žalba ili prilikom odlučivanja uzimaju u obzir i ukupnu uređivačku politiku tog medija?

-Uvek se odlučuje o žalbi na konkretan tekst i samo se taj tekst analizira. Međutim, ako određeni medij ponavlja greške na koje je prethodno već upozoren, i to se može uzeti u obzir i pomenuti u odluci..

Da li postoji pravo žalbe na odluke Komisije?

-Ne, Savet za štampu nema drugostepeni organ koji bi mogao da odlučuje o takvim žalbama. Podnosioci žalbe su unapred upoznati sa tim.

Da li odluke Saveta mogu da se upotrebe za pokretanje sudskog postupka protiv medija?

-Ideja formisanja Saveta za štampu je da se izbegnu sudske tužbe i dugotrajni i skupi procesi. Ukoliko oštećeni dobije moralnu satisfakciju objavljivanjem odluke Komisije za žalbe, ne bi trebalo da ima razloga da se obraća sudu. Ipak, Savet odlučuje o poredama Kodeksa, a ne o kršenju zakona, tako da je u osnovu reč o dva odvojena proecesa.

Koja je razlika između medija koji su prihvatili punu nadležnost Saveta za štampu i onih koji to nisu?

-Savet za štampu prihvata žalbe na sve štampane i onlajn medije i odlučuje o njima. Mediji koji su prihvatili punu nadležnost Saveta za štampu, odnosno ušli u sitem samoregulacije, imaju obavezu da objave odluke Komisije za žalbe, ukoliko ona utvrdi da su prekršili Kodeks novinara Srbije. Medijima koji nisu prihvatili punu nadlženost Saveta, zbog kršenja Kodeksa, izriču se javne opomene, ali Komisija ne može da ih obaveže da ih objave.

Ko ima pravo da podnese žalbu Savetu za štampu, da li mogu da se žale organizacije civilnog društva. Da li Savet planira neke izmene u tim praviliama?

-Savetu mogu da se žale svi koju su lično oštećeni nečim što je objavljeno, ili neko drugi uz njihovu saglasnost. Komisija prihvata i žalbe nevladinih organizacija ukoliko je reč o tekstu koji se odnosi na veći ili neodređen broj ljudi, pripadnika manjinske grupe, čija prava zastupa ta organizacija. Do sada se u praksi dešavalo da, uprkos tome što je bilo očigledno da je reč o kršenju Kodeksa, žalbe nisu mogle biti prihvaćene iz proceduralnih razloga. Osnivači Saveta za štampu u narednom periodu razmotriće mogućnosti za proširenje broja ljudi koji imaju pravo da se žale.

Na kraju sednice zaključeno je da su ovakve javne sednice vrlo korisne ne samo za studente, koji na konkretnim primerima uče na koji način treba primenjivati etička pravila propisana profesionalnim kodeksom, već i za članove Komisije, koji na osnovu komentara publike mogu da zaključe da li su u određenom slučaju ispravno odlučili. Savet za štampu je mlado telo koje još izgrađuje kriterijume i zbog toga je vrlo važno da čuje što više različitih mišljenja o odrđenom etičkom poblemu. S druge strane, studenti moraju da znaju da bez poštovanja etičkih standarda nema odgovornog i kvalitetnog novinarstva.