Записник са педесет девете седнице Комисије за жалбе одржане 24.11.2016.



САВЕТ ЗА ШТАМПУ
Комисија за жалбе
Бр. 60
24.11.2016. године
Београд

ЗАПИСНИК

Са 59. седнице Комисије за жалбе одржане 24.11.2016. са почетком у 18 сати у просторијама Савета за штампу

Присутни сви чланови Комисије: Стојан Марковић, Тамара Скроза, Владо Мареш, Вера Баришић Поповић, Петар Јеремић, Владимир Радомировић, Невена Кривокапић, Ивана Стјеља, Драган Ђорђевић, Златко Чобовић и Јелена Спасић.

Остали присутни: Роберт Визи из Бироа за информисање Лиге социјалдемократа Војводине, Емил Холцер, пројект менаџер Савета за штампу и Гордана Новаковић, генерална секретарка Савета за штампу


Дневни ред:

1. Разматрање жалбе Ненада Чанка на текстове објављене у дневном листу „Курир“
2. Разматрање жалбе Ненада Чанка на текст објављен у дневном листу „Ало“
3. Разматрање жалбе Ненада Чанка на текст објављен у дневном листу „Информер“
4. Разматрање жалбе Геј лезбејског инфо центра на текст објављен у дневном листу „Српски телеграф“


1. Биро за комуникације Лиге социјалдемократа Војводине, поднео је, уз сагласност председника странке Ненада Чанка, жалбе због начина на који су медији, међу којима и „Курир“, извештавали о судској пресуди којом је Чанак ослобођен оптужбе да је тукао Петра Лешановића пре четири године у кафани „Тако је суђено“ у Новом Саду. Подносилац жалбе је сматрао да су текстови хушкачки, необјективни и пристрасни и да је њима прекршено више одредби Кодекса новинара. Комисија није разматрала медијске написе о самом догађају од пре четити године, као ни текстове других медија са суђења, који су такође приложени уз све три жалбе. Из расправе и одлучивања о овој жалби била је изузета Јелена Спасић, уредница у „Куриру. У току расправе, Златко Чобовић је рекао да не жели да се бави тиме да ли су медији водили хајку против Чанка у току судског поступка, већ само текстовима на које је поднета жалба и одговором на жалбу. Он је, одговарајући на све примедбе изнете у жалби, навео да грешке попут тога да није реч о Вишем, него Основном суду, или да је до туче дошло пре четири, а не пре три године, нису битне са становишта поштовања Кодекса, као и да не мисли да је Кодекс прекршен и употребом термина „бахат“ или „недодирљив“, јер свако има право да коментарише пресуду све док то не прелази у увреду, што овде није случај. Међутим, изостављање објашњења да Чанак и није био обавезан да присуствује изрицању пресуде, када је већ наведено да није дошао у суд, представља изостављање чињеница које могу битно да утичу на став читалаца, што је супротно члану 3 Поглавља V Кодекса. Кодекс је, по његовом мишљењу, прекршен и тиме што је, без ограде и доказа, пренет и део изјаве оштећеног да је Чанак „фактор нестабилности“, „да одваја Војводину од Србије“, као и да је правосуђе корумпирано. У другом тексту прекршена је одредба о обавези поштовања етике и културе јавне речи, а по њему, посебан пример безобразлука представља то што „Курир“ у одговору на жалбу покушава да објасни да је „кретен“ у ствари пристојан и леп израз. Додао је и да је истим текстом прекршена одредба Кодека која забрањује да се нагађања представљају као чињенице. Исту оцену изнео је и Петар Јеремић, који је навео да је „кретен“ ,истина, вредносни суд, али да је ипак пређена дозвољена граница, док је тврдњом да би „кретен Чанак био ослобођен и да је убио човека“ спекулација представљена као чињеница. По његовом мишљењу, први текст је на граници, али њиме ипак није прекршен Кодекс, јер Чанак као јавна личност мора да истрпи одређену критику. Вера Баришић Поповић је рекла да јој је нејасно како је могуће да новинар који је пратио суђење не зна у ком је суду био и када се десио случај о којем пише. Невена Кривокапић је такође истакла да је новинар који извештава са суђења морао да наведе неке битне чињенице, јер је из текста потпуно нејасно да ли је реч о поновном суђењу или о другостепеном поступку, да ли је пресуда правоснажна или није...Кад је реч о другом тексту, он је цео коментар Данила Икодиновића, који је изнео свој вредносни суд, али медиј ипак има одговорност да то „упакује“ тако да није у супротности са етиком и културом јавне речи. Она је подсетила да је Европски суд за људска права донео више одлука о томе шта се сматра вредносним судом, али је додала и да једна ствар судска пракса, а друго када се говори о етичком аспекту таквих тврдњи. Ивана Стјеља је нагласила да је у тексту сва пажња усмерена на критику судске одлуке, која је потпуно паушална, новинари се уопште, рецимо, не баве тиме што је једна оптужница застарела, што представља системски проблем нашег правосуђа, већ на неаргуменован и необјективан начин критикују рад суда. Навела је и да је тачно да се „Курир“ извинио женамама које је Икодиновић увредио својом изјавом, али је то извињење објављено само у штампаном издању, док у онлајн издању у предметном тексту и даље стоји идентична изјава, без икакве ограде и видљивог извињења. Да је Кодекс прекршен и једним и другим текстом сматрали су и Драган Ђорђевић и Стојан Марковић, који је рекао и да је, уколико је судска пресуда неправоснажна, Кодекс прекршен и тиме што медиј недозвољено утиче на судије коментаришући пресуду. Владо Мареш је, међутим, рекао да овде постоје два таса – на једном је насиље, а на другом медијско претеривање. Реч је о догађају који је узбуркао јавност, и оно што је „Курир“ објавио је један од могућих одговора на то што је неко прибегао насиљу, а што Чанак жели да некако пригуши. Истакао је да овде није реч о кампањи, него о јавној дебати, за коју је јавност веома заинтересована. По њему, Комисија треба да се определи између тога да ли ће да подржи насиље или медијско претеривање, те да мора да осуди насиље и да подржи јавну дебату о томе. Он је, ипак, додао да је, пре свега, важно да се одлука донесе и да ће, уколико буде зависила од његовог гласа, гласати као већина. Тамара Скроза је реаговала на ово, истичући да не могу тако да се изједначавају ствари – „да смо ако гласамо да је прекршен Кодекс подржали насиље“. Златко Чобовић је подсетио да Комисија одлучује о начину на који је лист обрадио тему, а не о томе да ли је неко некога пребио и шта се у ствари догодило. Владимир Радомировић је рекао да њему у овим, као и у другом текстовима који су објављени о овом случају, смета површност. Потпуно је, рецимо, остало необјашњено зашто је Лешановић отишао у Ургентни центар у Београд, а није ништа пријавио полицији у Новом Саду, да ли је обављен увиђај...Он је истакао и да је више разлога да се жали имала судија него Чанак, јер је она, без икаквих доказа оптужена за „политичку корупцију“. Упркос свим манама текстова не мисли, рекао је, да је прекршен Кодекс. По окончању расправе, Комисија је са осам гласова „за“, и два „против“ одлучила да су текстом „Фарса: Чанак ослобођен за батине“ прекршене тачке 1 и 2 Поглавља I и тачка 3 Поглавља V Кодекса, док су текстом „Данило Икодиновић: Кретена Чанка би ослободили и да је убио човека“ прекршене тачка 2 Поглавља I и тачка 6 Поглавља IV.

2. Жалба на лист „Ало“ такође је поднета због начина на који је лист известио о судској пресуди. Подносилац жалбе је посебно указао да је хушкачки тон тексту дат коришћењем знакова узвика, посебно приликом преношење Чанкове изјаве са судског претреса, док су нарочито проблематичне фотографије Лешановића и Чанка објављене у оквиру текста. Златко Чобовић је, у расправи, оценио да узвичницима није појачано дејство Чанкове изјаве, те да не види како је тиме текст добио хушкачки тон, као и да не сматра да у тексту има било каквог прекршаја Кодекса. Додао је да има примедбу на избор Чанкове фотографије, јер би се многи увредили да им објаве такву слику, али да не сматра да је и тиме прекршен Кодекс. Тамара Скроза је рекла да је текст уравнотежен, садржи изјаве обе стране, у наднаслову постоји „ограда“ редакције...Проблем је, међутим, у томе што је избором фотографије, по њој, пређена граница до које уредник има право да свој став илуструје на такав начин. Сваком ко је у јавном простору може се наћи таква фотографија, а њено објављивање у оваквом контексту представља злоупотребу тренутка у којем је снимљена. Због тога је, по њој, овде граница пређена чак и више него употребом термина „кретен“. Она је, ипак, додала да ће приликом гласања бити уздржана, јер заправо нема одредбе Кодекса за коју може да каже да је прекршена оваквим поступком уредника. Јелена Спасић је оценила да у тексту нема никаквог прекршаја, да постоји несумњив јавни интерес да се о овоме пише, па и да се коментарише, јер је догађај сувише важан да би се свео на вест. Такође, Чанак као јавни функционер, без обзира на своју личност, мора да буде толерантнији и спремнији да истрпи критику. Додала је да јој је невероватно да се подносилац жали на употребу узвичника и да се не може редакцијама сугерисати каквим фотографијама могу нешто да илуструју, јер би се тиме увела цензура. Са овим се сагласио и Владо Мареш, који је оценио да је уредник можда мало претерао објављивањем фотографије Чанка који се бекељи, али да није реч о некој злоупотреби, док је Невена Кривокапић истакла да је фотографијама илустрован наслов. По завршетку дебате, Комисија је са девет гласова „за“ и једним „против“ одлучила да лист „Ало“ није прекршио Кодекс.

3. У току расправе о жалби на текст објављен у „Информеру“, чланови Комисије су се сагласили да у том тексту има најмање спорних елемената, односно да се не може уочити чиме је прекршен Кодекс. Јелена Спасић је рекла да у тексту ништа није проблематично, заснован је на изјави оштећеног Лешановића и ранијим написима медија, новинари не износе никакве своје оцене. Осим тога, Чанку је понуђено да изнесе своје виђење пресуде, што је одбио, па нема права ни да се жали што у тексту нема „друге стране“. Владимир Радомировић је указао на то да је и ЛСВ покушао да манипулише, наводећи у жалби да је нетачна Лешновићева изјава да је Чанак ударао штапом по столу у судници, јер је председник ЛСВ само закачио доњу стану стола, показујући како није могао ни да замахне са те близине да би ударио Лешановића. У извештајима других медија, рецимо „Блица“, наводи се, међутим, да је Чанак ударио штапом по столу. Након расправе, Комисија је са десет гласова „за“ и једним „уздржаним“ одлучила да „Информер“ није прекршио Кодекс новинара.

4. Геј лезбејски инфо центар је поднео жалбу, сматрајући да су спорним текстом прекршене одредбе о истинитости извештавања, пошто су, супротно Кодексу, припадници ЛГБТ популације повезани са кривичним делом, као и да је ЛГБТ заједница дискриминисана употребом термина „педер“. У краћој расправи, Тамара Скроза је истакла да је, поред одредби које је подносилац жалбе навео, прекршена и обавеза да наслов мора да одговара суштини текста. У овом случају, без потврде у тексту, припадници сексуалне мањине оптужени су да су крили оружје. „За“ одлуку да је Кодекс новинара прекршен гласало је десет чланова Комисије, док је један остао „уздржан“, па је „Српском телеграфу“ изречена јавна опомена.


Седница је завршена у 19.25 сати.


Записник водила
Гордана Новаковић

Председавајући
Стојан Марковић