Записник са педесет друге седнице Комисије за жалбе одржане 28.4.2016.



САВЕТ ЗА ШТАМПУ
Комисија за жалбе
Бр. 53
28.4.2016. године
Београд


ЗАПИСНИК


Са 52. седнице Комисије за жалбе одржане 28.4.2016. са почетком у 18 сати у просторијама Савета за штампу

Присутни сви чланови Комисије: Марија Кордић, Стојан Марковић, Тамара Скроза, Владо Мареш, Иван Цвејић, Петар Јеремић, Златко Чобовић, Владимир Радомировић, Невена Кривокапић, Ивана Стјеља и Драган Ђорђевић

Остали присутни: Наташа Анђелковић, Наталија Гинић, Вања Мариновић и Бошко Вучковић, новинари „Информера“, Вишња Аранђеловић и Јелена Попадић, новинарке „Политике“, Бобан Каровић, новинар „Курира“, Вукашин Обрадовић, председник УО Савета за штампу и Гордана Новаковић, генерална секретарка Савета за штампу


Дневни ред:


1. Разматрање жалбе Славише Лекића на текст објављен у „Политици“
2. Разматрање прве жалбе Стевана Дојчиновића и мреже КРИК на текстове објављене у  „Информеру“
3. Разматрање друге жалбе Стевана Дојчиновића и мреже КРИК на текстове објављене у  „Информеру“
4. Разматрање жалбе Српског покрета Двери на текст објављен у „Информеру“
5. Разматрање жалбе Драгана Андрејевића на текст објављен у „Куриру“
6. Разматрање жалбе Зорана Живковића на текст објављен у листу „Ало“
7. Разматрање жалбе Стевана Дојчиновића и мреже КРИК на текст објављен у „Политици“
8. Разматрање жалбе Златка Чобовића на текст објављен у „Политици“


1. Славиша Лекић је поднео жалбу сматрајући да су колумном Мухарема Баздуља прекшене одредбе Кодекса о истинитости извештавња. У расправи и одлучивању није учестовао Стојан Марковић, који је дошао на седницу након гласања о овој жалби. У току расправе, Марија Кордић је рекла да овом случају нема кршења Кодекса, јер је аутор користио стилске фигуре, попут оне „опростиће јој што је тукао“, тако да се не може говорити о томе да су провређене одредбе о истинитости извештавања. Такође, по њеном мишљењу, текст се уопште не бави Лекићем, већ говори о поларизацији друштва у вези са једном темом, а Славиша Лекић је употребљен само као пример. Са овим се сагласио и Петар Јеремић, док остали чланови Комисије нису учествовали у расправи. Након тога, Комисија је једногласно одлучила да Кодекс није прекршен.

2. Стеван Дојчиновић је поднео две жалбе због укупно шест објављених текстова. Чланови Комисије су гласали појединачно о сваком тексту, а расправа је вођена одвојено о две жалбе. У току расправе о првој жалби, која се односила на два текста, Тамара Скроза је рекла да је Кодекс несумњиво прекршен и то у више тачака – сва нагађања и претпоставке представљене су као чињенице, изостављене су битне чињеница, Дојчиновићу не само да није пружена прилика да договори на оно за шта га је министар оптужио, већ се не дозвољава никаква могућност да они није онакав каквим га у тим текстовима представља „Информер“. Марија Кордић је рекла да би и она пренела оно што је Лончар рекао и да „Информер“ није крив за оптужбе које је он изрекао, међутим у једном тексту лист тражи реакцију Миловића, у другом Дојчиновића, у суштини - проблем је у томе што се слепо верује том једном извору и ништа се даље не проверава. Петар Јеремић је, међутим, оценио да првим објављеним текстом Кодекс није прекршен, јер је јасно назначено да Дојчиновића оптужује Лончар. Он је додао да је ствар уређивачке политике листа да ли ће тако нешто објавити. Кад је реч о другом тексту, по његовом мишљењу, прекршена је обавеза поштовања претпоставке невиности, јер се Дојчиновић оптужује да је шпијун и терориста. Са њим се сагласио и Иван Цвејић. Владо Мареш је рекао да ће говорити одмах о свим објављеним текстовима, јер су сви толико скаредни да не може да прави никакву разлику међу њима. Он је истакао да је овде реч о нападу на колегу без зазора, без икаквих кочница. Објављена је серија текстова у маниру „Информера“ да препознаје непријатеље премијера и режима и обрачунава се са њима. „Ово је можда најочигледњи пример колико нам је професија срозана и угрожена, овде чак препознајем и суицидно понашање медија“, рекао је. Владимир Радомировић је, међутим, рекао да се тврдње да нам је професија деградирана могу донекле применити и на КРИК-ов текст где је, без икаквих доказа, министар Лончар оптужен да је убијао људе за земунски клан. Он је додао да му је зато донекле јасна његова реакција и да не мисли да је Кодекс прекршен. Након раправе, „за“ одлуку да је „Информер“ прекршио Кодекс првим текстом гласало је осам чланова Комисије, док су три била против. Кад је реч о другом тексту, Петар Јеремић је рекао да мисли да Кодекс јесте прекршен јер нема доказа за изнете тврдње, сем фотогарфије која заправо ништа не доказује, сем да се Дојчиновић некад срео са особом која се помиње у тексту. Невена Кривокапић је истакла да је посебно проблематичмо то што се не наводи ниједан извор, а реч је озбиљним оптужбама. Све информације добијене су наводно од „нашег саговорника“, из „поверлљивих“ или „анонимних извора“. По завршетку расправе, „за“ одлуку да је Кодекс прекршен гласало је 10 чланова Комисије, док је „против“ био један.

3. Разматрајући другу жалбу, која се односила на четири објављена текста, Тамара Скроза је истакла да, чак и да о свему осталом још и може да се дискутује, кршење права на приватност је апсолутно неспорно. Лист се обрачунава са Дојчиновићем представљајући га као садо -мазохисту, односно болесног човека. Дојчиновић се, заправо, бави екстремним спортом, али чак и да то није случај, никога не треба да занима шта он ради у приватном животу, нити постоји јавни интерес да се то објављује, тим пре што он није ни јавна личност. Петар Јеремић се није сагласио са оценом да Дојчиновић није јавна личност, али је, свеједно, сматрао да не постоји никакакав разлог да „Информер“ пише шта он ради у слободно време и објавјује приватне фотографије. Кодекс, подсетио је, каже да се приватност јавних личности донекле може нарушити ако оне раде нешто супротно ономе што јавно заговарају, што овде никако није случај. Он је додао и да је прекршена претпоставка невиности, јер је оптужен да је терориста и шпијун. Иван Цвејић је оценио да никада није видео ништа слично, те да је овде реч о „превентивном контраобавештајном новинарству“, јер се неко дискредитује само зато што намерава да нешто објави. „Ово је нешто најпрљавије што смо икада до сада имали на седницама Комисије“, рекао је. По окончању расправе, Комисија је једногласно одлучила да је „Информер“ прекршио Кодекс кад је реч о прва три текста на која се подносилац жалбе жалио, док, кад је реч о последњем тексту, коментару главног уредника листа – Комисија није усагласила одлуку, пошто су „за“ одлуку да је Кодекс прекршен гласала три члана Комисије, четири су била „против“, а три „уздржана.

4. Двери су поднеле жалбу због текста у чијем наслову пише да та странка „оптужује Србе за геноцид у Сребреници“, као и због тога што изјава председника странке није добро пренета. Марија Кордић је рекла да не види да је Кодекс прекршен и подсетила да политичари често „имају накнадну памет“, тј. најпре нешто кажу, па касније допуњују. Тако је и Обрадовић накнадно послао допуну одговора, а не деманти, како се могло закључити из жалбе. Она је додала да скраћивање изјаве може да буде проблематично, али да у овом случају не може да процени шта се тачно десило. Златко Чобовић је рекао да је неозбиљно што адвокат листа и новинарка нису сарађивали, па су дали различите одговоре на жалбу. Новинарка је навела у одговору  да новинар не мора да објави целовиту изјаву  уколико пренесе најважнију информацију добијену од саговорника. Она, међутим,објављује - као најважнију информацију - како Обрадовић одбија да одговори зашто је Санда Рашковић Ивић прва на листи, као најважнију информацију у тексту којим се сугерише да Двери и ДСС криве Србе за геноцид у Сребреници.  Према његовом мишљењу неприхватљиве су и оцене новинарке „да је покушао да изврда одговор“, „да тврдоглаво и упорно одбија“ и сличне, којима се читаоцу сугерише како су Обрадовићеве карактерне особине изврдавање, твдоглавост и упорност, а нејасно је како је новинарка извела такве закључке, осим на основу кратког телефонског разговора. Иван Цвејић је рекао да није сасвим сигуран шта се тачно догодило – из одговора који је послат редакцији објављено је нешто што нема везе са насловом текста, нејасно је и да ли допунски одговор послат касно, па зато није могао да буде објављен, али да му се чини да је у овом случају Кодекс прекршен прећуткивањем неких чињеница. Тамара Скроза је рекла да чак и да је одговор стигао касније, то није текст који није могао да буде објављен и дан касније, или да се сутра накнадно објави тај одговор. Владо Мареш је оценио да је „у супротности са здравим разумом“ трврдити да Двери оптужују Србе за геноцид у Сребреници, да је реч о безобзирном обрачуну са политичким противником и да је Кодекс несумњииво прекршен. „За“ одлуку да је Кодекс прекршен гласало је осам чланова Комисије, против није био нико, а три члана су била „уздржана“.

5. Драган Андрејевић поднео је жалбу верујући да је објавјеним текстом и коментарима испод њега влашка национална мањина дискриминисана и представљена као варварска и нецивилизована. Из расправе и одлучивања била је изузета Марија Кордић, запослена у „Куриру“. Тамара Скроза је оценила да је реч о дискриминацији, јер је новинар, по Кодексу, обавезан да се супротстави свима који крше људска права, те да, према томе, то што је саговорник нешто рекао, не аболира медиј од одговорности. Текстом и коментарима шире се стереотипи о Власима, од којих се редакција ни на који начин није оградила. Златко Чобовић је, међутим, сматрао да је Кодекс прекршен само коментарима, а не и текстом, јер није постојала намера ни певачице која говори о обичајима влашке мањине, ни листа, да омаловаже и увреде Влахе, нити се у тексту говори  о Власима са омаловажавањем. Сличног мишљења био је и Петар Јеремић, који је рекао да је текст занимљив, јер свакаквих обичаја има и у Неготинској крајини и у другим крајевима Србије и „Курир“ је желео да са тим упозна читоаце, без намере да некога увреди. Скроза је рекла да не мора ни да постоји намера, а да је текст ипак дискриминаторан. Стојан Марковић је рекао да не мисли да је Кодекс било чиме прекршен, текст се бави анализом обичаја, није уперен против Влаха, ни певачица, ни псохолог, који се цитирају, не говоре ништа увредљиво о њима. У коментарима такође има различитих мишљења, неки од њих говоре о томе да исте обичаје у том крају имају и Срби и Власи. Он је додао, ипак, да не може да се прихвати тврдња редакције да нису одговорни за коментаре. Ивана Стјеља је навела да су обичаји доста банализовани, али да је ипак све у оквиру Кодекса, док би за редакцију требало да буде олакшавајућа околност то што су признали да су им промакли неки неприхватљиви и увредљиви коментари. По завршетку расправе, Комисија је са девет гласова „за“ и једним „против“ одлучила да Кодекс новинара није прекршен текстом, док је са осам гласова „за“ и два „против“ одлучила да је Кодекс прекршен објављеним коментарима.

6. Зоран Живковић је поднео жалбу због текста објављеног на насловној страни листа у којем се најављује подизање оптужница против неколико опозиционих политичара, међу којима је и он. Петар Јеремић се изузео из одлучивања о овој жалби, јер, како је објаснио није на време приметио да нема потребан материјал. Марија Кордић је рекла да би требало допунити Кодекс новинара, јер ово превазилази све што Кодекс забрањује. Она је истакла да у тексту нема не само доказа, него чак ни полуинформације о било чему, све се своди на – води се некаква истрага о неким стварима, без икаквог покушаја да се нешто стварно истражи и провери. Тамара Скроза је нагласила да је реч о својеврсној потерници која се објављује у сред изборне кампање, те да је, тиме, прекршена одредба Кодекса по којој политички и економски интереси издавача не би смели да утичу на истинитост извештавања. Комисија је, након тога, са десет гласова „за“ одлучила да је „Ало“ прекршио Кодекс.

7. Стеван Дојчиновић је поднео жалбу због текста у којем се преноси изјава Златибора Лончара који га озбијно оптужује, између осталог, за сарадњу са осуђиваним криминалцем. Иван Цвејић је закључио да нема повреде Кодекса, да је лист само пренео изјаву коју је министар дао на телевизији и да ништа даље није ни кометарисао, ни додавао. Истог мишљења био је и Петар Јеремић, док је Марија Кордић рекла да има дилему, тачније да мисли да је ипак требало да позову Дојчиновића за коментар. Стојан Марковић је оценио да је Кодекс прекршен јер је „Политика“ пренела само министрову реакцију на писање КРИК-а и, не само да није касније позвала Дојчиновића за изјаву, него и шта је КРИК објавио сазнајемо само од министра. Тамара Скроза је такође рекла да је Кодекс прекршен и да је „Политика“ морала да текст „мало обогати“, односно да није довољно да само пренесе шта је рекла једна страна. Како су „за“ одлуку да је Кодекс прекршен гласала два члана Комисије, три да није, а шест чланова је било „уздржано“, није било потребне већине од осам гласова ни за једну одлуку.

8. Златко Чобовић је поднео жалбу сматрајући да је „Политика“ повредила Кодекс насловом и делом текста у којем се говори о његовом одлучивању на претходној седници Комисије за жалбе Савета за штампу. Златко Чобовић није учествовао у дискусији и гласању. Марија Кодрић је, у току расправе, оценила да су прекршене одредбе Кодекса о истинитости извештавања, јер је новинарка тезу да су се чланови Комисије предомислили илустровала упоређујући сасвим различите случајеве, док је у одговору на жалбу накнадно навела и случај који у тексту уопште не помиње. Она је нагласила и да је поптуно неприватјиво да се људима „у уста ставља нешто што уопште нису рекли“, те да је начин на који је одговорено на жалбу недостатак кућног васпитања. Петар Јеремић је рекао да је Златко Чобовић имао право да се жали, јер је у тексу наведено шта новинар мисли да је он мислио, а не шта је рекао на седници. „Могао сам и ја да се жалим, јер није тачно да сам, као члан Комисије променио мишљење“, рекао је и додао да ипак мисли да је Чобовић требало најпре да упути деманти, те да се он увек залаже да то буде први корак, пре обраћања Савету за штампу. Владимир Раодмировић је такође рекао да је Чобовић требало да искористи право на деманти, иако нема обавезу да то уради, јер „Политика“ негује културу и етику јавне речи и објављује одговоре. Тамара Скроза је истакла да се Комисија налази у чудној ситуацији, да је натерана да се бави самом собом, што је врло непријатно. Она је нагласила да је наслов текста лаж, а да је оцена да се Комисија о истој ствари изјаснила другачије веома проблематична, јер је сваки случај другачији и не може се тако олако оцењивати да је ситуација била идентична. Она је додала и да се у тексту не наводи да је шест чланова Комисије гласало да Кодекс није прекршен, већ се издавајају само два члана. „Ово је напад на Комисију, али на страну то, Кодекс је прекршен пре свега насловом, који представља груб напад и дискредитацију човека“,  рекла је. Иван Цвејић је такође оценио да је проблем у наслову, додајући да нема проблем са тим што се Комисија бави својим претходним одлукама. Жалба је, по њему, основана и зато што се у тексту поистовећују различити случајеви, а Комисија за жалбе управо и постоји зато што нису сви случајеви исти. Владо Мареш је нагласио да у овом случају на силу изабрана тема и безочно нападнут човек, кога је то веома повредило. Текст је, рекао је, неозбиљан, и представља наставак напада на саморегулаторно тело. Након расправе, осам чланова Комисије гласало је „за“ одлуку да је Кодекс прекршен, „против“ је био један члан Комисије, а „уздржан“ такође један.


Седница је завршена у 20.10 сати.

 

Записник водила
Гордана Новаковић

Председавајућа
Невена Кривокапић