Жалбени поступци

НАПОМЕНА: Користите ћирилична словa

Драган Жебељан против дневног листа "Ало"

Жалба решена: прекршај кодекса
Драган Жебељан
"Ало"
Штампано издање и интернет
04.07.2013.

Поштоване даме и господо, уважени чланови Савета за штампу,

надам се да ће ова жалба бити узета у разматрање и да ће Ваша стручност и професионализам и у овом случају оправдати разлог постојања Савета. Лично немам дилему да ће те непристрасно и објективно сагледати овај случај и донети исправну одлуку с обзиром да сте врсни стручњаци у својој делатности и да су многи од Вас лично били у ситуацији да су им поједини медији судили и пресуђивали мимо суда, односно да је политика била изнад права, правде и кодекса понашања односно професионализма.

У овом случају, покушаћу да објективно укажем на грубо кршење Кодекса новинара Србије које је починило уредништво листа Ало односно новинарка Светлана Војиновић, помињући моје име у врло ружном контексту.

По доласку са годишњег одмора из иностранства, где нисам пратио медије у Србији, затекао сам изузетну негативну медијску кампању усмерену против мене и вођену из поменутог листа. Тај лист, у више чланака експлицитно извештава јавност да имам хомосексуалне склоности и да сам криминалац односно педофил.

Ја се у овом случају нећу бранити нити оповргавати наводе које лист Ало износи (то ћу учинити у приватној тужби пред надлежним судом), у овом случају непристрасно ћу изнети контрадикторности, нелогичности, и пласирање не проверених информација, нетачности које редакција листа износи у планираној медијској кампањи у спрези одређених центара моћи са редакцом листа Ало.

Лично сматрам да је ова медијска кампања имала за циљ да будем јавно понижен дискредитован и компромитован односно да у јавности а пре свега у свом колективу будем приказан као монструм који „као полицајац јури малолетне дечаке“, и као такав – криминалац, будем недостојан полицијског посла и синдикалног активизма којим се бавим у Синдикату српске полиције.

Овај срамни мучки напад је уследио после мојих изјава у Политици, Информеру и другим листовима у вези енормног броја самоубистава радника Министарства унутрашњих послова, корупције, непотизма и евидентних проблема и неразјашњених афера у врху МУП-а. Мој посао у Синдикату српске полиције је сарадња са медијима и информисање јавности о активностима Синдиката, проблемима у које је запала полиција и МУП и све оно што се односи на побољшање социјалног, правног и професионалног статуса запослених у Министарству унутрашњих послова. Све ово нема директне везе са овим случајем али има индиректне, посебно ако се жели пронаћи мотив за предметну кампању. Наиме, Првих четири текста потписује екипа Ало, док последњи текст потписује новинарка Светлана Војиновић за коју имамо информације да је врло блиска одређеним политичким руководиоцима у врху МУП-а. То доказује и чињеница да је госпођа Војиновић путује по свету са министром Ивицом Дачићем и извештава о догађајима које посећује а да притом у својим текстовима не наводи ко сноси трошкове њеног путовања (повреда Кодекса новинара).

Новинарка Светлане Војиновић позвала ме је путем мобилног телефона 02.07.2013. године у 13:55 часова и врло нервозним и непријатним тоном захтевала да јој се саопштења Синдиката српске полиције више не шаљу на њену е-адресу јер је у предлогу мера штедње у МУП, синдикат на Скупштини донео закључак, поред осталог и да „О трошку МУП на путовања не водити поједине привилеговане новинаре јавних гласила по иностранству. У Бироу за сарадњу са медијима постоје попуњена радна места која се баве односима с јавношћу и новинарством.“ Осетивши у гласу да је госпођа Војиновић врло нервозна и да је разговор усмерен на провоцирању, рекао сам „у реду нема проблема, довиђења“ и прекинуо разговор.

У следећем издању листа Ало, 04.07.2013. године, по први пут уместо Екипа Ало, госпођа Светлана Војиновић потписује текст под насловом „Ало! Сазнаје Тужилаштво наложило МУП-у да испита голаћа!“ износећи исте непроверене податке као и у ранијим текстовима с тим да објављује мој идентитет односно лично име. – Мотив је и више него јасан.

С тим у вези сматрам да је Кодекс новинара Србије прекршен у следећим тачкама:

I - ИСТИНИТОСТ ИЗВЕШТАВАЊА

1. Право је медија да имају различите уређивачке концепте, али је обавеза новинара и уредника да праве јасну разлику између чињеница које преносе, коментара, претпоставки и нагађања.

2. Право је медија да имају различите уређивачке концепте, али је обавеза новинара и уредника да праве јасну разлику између чињеница које преносе, коментара, претпоставки и нагађања.

4. Новинар је дужан, када је то неопходно, да консултује што више извора и да им омогући да изнесу свој став.

5. Са новинарством неспојиви су објављивање неоснованих оптужби, клевета, гласина, као и измишљених писама или писама чији аутор није познат или његов идентитет није проверљив.

II - НЕЗАВИСНОСТ ОД ПРИТИСАКА

1. Новинар треба да се супротстави сваком притиску на слободно обављање професије, као и сваком виду цензуре. Новинар задатке прима само од надлежних уредника. Новинар не сме одлагати објављивање битних информација, осим због неопходне провере тачности.

III - СПРЕЧАВАЊЕ КОРУПЦИЈЕ И СУКОБА ИНТЕРЕСА

3. Уколико су појединац или организација платили путне трошкове новинару/уреднику/редакцији, он је дужан да ту чињеницу наведе у тексту/прилогу.

IV - ОДГОВОРНОСТ НОВИНАРА

1. Новинар је, пре свега, одговоран својим читаоцима, слушаоцима и гледаоцима. Ту одговорност не сме да подреди интересима других, а посебно интересима издавача, владе и других државних органа. Новинар се мора супротставити свима који крше људска права или се залажу за било коју врсту дискриминације, говор мржње и подстицање насиља.

3. Новинар је дужан да поштује правило претпоставке невиности и не сме никога прогласити кривим до изрицања судске пресуде.

V - НОВИНАРСКА ПАЖЊА

1. Новинар је обавезан да приступа послу са дужном професионалном пажњом.

2. Новинар не сме слепо да верује извору информација. Новинар мора да води рачуна о томе да извори информација често следе своје интересе или интересе друштвених група којима припадају и прилагођавају своје исказе тим интересима.

4. Новинар мора бити свестан опасности од дискриминације коју могу да шире медији и учиниће све да избегне дискриминацију засновану, између осталог, на раси, полу, старости, сексуалном опредељењу, језику, вери, политичком и другом мишљењу, националном или друштвеном пореклу.

VII ПОШТОВАЊЕ ПРИВАТНОСТИ

1. Новинар поштује приватност, достојанство и интегритет људи о којима пише. Право на приватност је сужено када је реч о јавним личностима, а посебно носиоцима јавних функција.

Образложење:

Да је редакција листа Ало планирала кампању и серију текстова који су ми нанели повреду права, части и угледа, може се видети у првом тексту под насловом „Нови секс скандал у српској полицији Радник МУП јурио дечаке!“ од 30.05.2013.године (предња насловна страна) у коме екипа Ало наводи да је име службеника познато редакцији. Цео текст прате очигледне нелогичности, нетачности нити се поштује презумција невиности, да нико није крив док то суд не докаже.

- У тексту се каже да је извесни службеник отворио лажни профил и да је вршена преписка са неким младићима и да неки од тих младића иде у гимназију. У тексту се експлицитно наговештава да редакција листа Ало зна о коме се ради и да је неко утврдио да је извесни полицијски службеник направио лажни налог. Такође, у тесту се наводи да „дечко из гимназије“ има лажне слике на профилу, дакле лажан профил у коме и године могу бити лажне.

- У држави Србији, доказивање се врши вештачењем од стручних лица (судских вештака) и само суд може донети одлуку односно пресуду, све остало су претпоставке или сумње. Наравно у тексту се нигде не наводи да се сумња већ да је извесно да је полицијски службеник крив.

- Извор Ало наводи: „Шта ко ради у слободно време његова је ствар, али ће случај свакако морати да се испита пред комисијом, ако ништа, бар због због злоупотребе службених компјутера.“ Чињеница је да у Закону о полицији (члан 155, до 166) постоји дисциплинска одговорност за лаке и тешке повреде службене дужности, међутим да би се покренуо поступак злоупотребу службеног рачунара, или другог средства, неопходно је да постоји правилник који регулише употребу службених рачунара односно шта се сматра злоупотребом службене ствари. Ако таквог правног акта нема, а у МУП га нема, не може се паушално и оцењивати шта је злоупотреба у правном смислу, и подизати дисциплинска пријава јер нема правног основа. Да би се створио правни основ, мора се дефинисати шта је злоупотреба службених ствари, односно дело мора бити правно прописано.

- Фото: Батинаш чека дисциплинску комисију и Фотографије гениталија и задњице слао из Палате „Србија“. На фотографијама се не види лице особе, те и у овом случају без вештачења стручног лица – судског вештака се не може утврдити идентитет лица на фотографији. Дакле ради се о претпоставци или сумњи да се на фотографији налази одређено лице, док редакција Ало прејудицира нечију кривицу.

- Редакција листа Ало морала је да тражи сагласност за објављивање туђих личних фотографија с обзиром да наводе да знају чије су власништво а аутора фотографије да поред фотографије потпишу сходно Закону о ауторским и сродним правима, односно Кодексу новинара.

- У тексту се наводи да се на једној фотографији види МУП-ов службени фото апарат. Поставља се питање ко је утврдио да је на слици баш фотоапарат власништво МУП? На тој слици се не види серијски број фотоапарата, тако да се може само сумњати да се ради о службеном фотоапарату али не и рећи да се ради о службеном фото апарату.

- Постоје нејасноће контрадикторност у тексту, да ли су на службеном рачунару пронађене вулгарне фотографије или на Фејсбук налогу. Дакле, није исто ако је неко на хард диску службеног рачунара држао своје приватне фотографије и да ли је приватне фотографије држао на Фејсбук налогу, по свему судећи ради се о фејсбук налогу. Ако је неки од радника који је наследио рачунар ушао на туђ Фејсбук налог, онда то представља кривично дело неовлашћеног приступа заштићеном рачунару из Члана 302 Кривичног законика, с обзиром да је сваки ФБ налог заштићен корисничким именом шифром. Такође неовлашћено коришћење и упад у туђ налог крши право на приватност, док се новинар служи нечасним средствима и доказима проистеклих из кривичног дела неовлашћеног упада и хаковања Фејсбук налога од стране извора информација.

- Пажљивом анализом може се закључити да информације долазе из једног извора информисања, с тим да редакција листа не сматра за сходним да коментар тражи од оног лица за кога наводе да је крив на неко дело и објективно извештава!

Текст под насловом „Тужилац тражи да гледа голаћа из полиције!“ од 13.06.2013. године доноси вести везано за случај у коме наводе:

- И даље се наводи да је на фотографији полицијски фото апарат, а не да се сумња у то.

- Наводи се да је полицијски службеник отворио лажни профил, дакле фотографије и преписка су неовлашћено скинути са неког заштићеног профила, (на Фејсбук се не може ући без корисничког имена и шифре) тако дасе може сматрати да су информације прибављена на нечастан и противзаконит начин.

- И у овом случају редакција листа Ало не тражи коментар од представника Министарства унутрашњих послова већ паушално спекулише да је „случај“ заташкаван. Шта ако није заташкаван већ нема елемената кривичне и дисциплинске одговорности?

- И у овом чланку редакција листа Ало морала је да тражи сагласност за објављивање туђих личних фотографија с обзиром да наводе да знају чије су власништво а аутора фотографије да поред фотографије буде потписан сходно Закону о ауторским и сродним правима, односно Кодексу новинара.

Текст под насловом „Скандал за скандалом потреса врх српске полиције Голаћ из полиције близак са Божовићем!“ од 16.06.2013. године не доноси новине већ се препричава раније објављено, односно једина новост је како се наводи блискост са Божовићем.

- И даље се наводи да је у кадру на фотографији полицијски фото апарат, а не да се сумња у то.

- И у овом чланку редакција листа Ало морала је да тражи сагласност за објављивање туђих личних фотографија с обзиром да наводе да знају чије су власништво а аутора фотографије да поред фотографије буде потписан сходно Закону о ауторским и сродним правима, односно Кодексу новинара.

- И даље се у чланку каже да је дотични отворио лажан профил, а не да се сумња да га је отворио. То директно имплицира на је извесни крив, без утврђене односно доказане кривице.

- Екипа Ало наводи да је „полицијски службеник (име познато редакцији) који је користио службени рачунар и фотоапарат за упознавање и уговарање састанака са младићима преко “фејсбука”, али и објављивање нагих фотографија, близак је државном секретару МУП-а Владимиру Божовићу, сазнаје “Ало!”. Колико су блиски, указује то да је “голаћ из полиције” на позив овог државног секретара присуствовао и ванредној седници невладине организације “Центар за стратешке пројекте” . – Присуствовање неком догађају не значи и блискост, позиву за Скупштину Центара за стратешке пројекте одазвали су се многобројне јавне личности док су из Синдиката српске полиције присуствовали председник синдиката Глишо Видовић и Драган Жебељан а због сарадње у области борбе против корупције. Та вест и фотографије са скупштине овјављене су на веб сајту Синдиката и доступне су свакоме. На основу овог текста, поставља се логично питање да ли они који се фотографишу наги, који су нудисти, хетеросексуалне, бисексуалне или хомосексуалне особе не смеју да буду блиске са неким од јавних личности, односно не треба да излазе на јевне скупове? И шта је заправо екипа Ало листа желела да постигне овим текстом? Осим спекулације да је неко близак са неким. Или је текст требао да имплицира на нечије сексуално опредељење? Или шта?

Текст под насловом „Ало! Открива нови скандал у врху МУП-а Србије“ од 18.06.2013. године доноси вести везан за предмети случај и износи у јавност, односно јавно обелодањује идентитет лица које је раније држан у тајности. Тако се у чланку наводи:

„Полицијски службеник који је користио службени рачунар и фотоапарат за упознавање и уговарање састанака са младићима преко “фејсбука”, али и објављивање нагих фотографија је Драган Жебељан, функционер Синдиката српске полиције, иначе запослен у Сектору за ванредне ситуације, открива “Ало!”. “Ало!” је пре две недеље ексклузивно објавио детаље службене белешке која је сачињена и, по свему судећи, заташкавана након што је Жебељан премештен на друго радно место, а колеге у компјутеру који је користио откриле шокантни садржај. Дотични је отворио лажни “фејсбук” профил на име Горан Радић, на којем је постављао фотографије интимних делова свог тела, а потом током радног времена упознавао и уговарао састанке углавном са младићима између 20 и 25 година. Иако је овај скандал откривен још пре више од три године, тек после писања “Ало!” реаговало је Прво основно тужилаштво. Иначе, “голаћ из полиције” на позив овог државног секретара у марту присуствовао је ванредној седници невладине организације “Центар за стратешке пројекте”, чији је оснивач управо Владимир Божовић.“

- Новинарка Светлана Војиновић у предметном чланку флагрантно крши позитивне законске прописе и презумцију невиности наводећи моје име и презиме, где радим и где сам радио, односно да сам функционер Синдиката српске полиције. Такође у свом тексту износи сумњиве и непроверене информације које пласира као проверену тачну информацију. Без утврђивања кривице пред надлежним правосудним органом, новинарка Светлана Војиновић о мени пише као о кривцу а не о неком на кога неко евентуално сумња.

- Аутор чланка, као и у претходном чланку, покушава да ме доведе у некакву блиску везу са државним секретаром Владимиром Божовићем са киме Синдикат има искључиво пословну сарадњу. Лично са господином Божовићем немам никаве контакте осим пар службених. Такву сарадњу имам и са осталим државним секретарима и другим функционерима у МУП, те није јасно шта је поента текста и везе коју је новинарка покушала да створи и пласира је читаоцима.

- И у овом случају у чланку се наводи да сам злоупотребљавао службени рачунар и фотоапарат МУП-а а да је случај заташкан. Лично сматрам да постоје елементи било какве дисциплинске и кривичне одговорности, многи у врху МУП-а би то радо искористили да ме сломе због синдикалног рада и честих сукоба мишљења, а не заташкали.

- У тексту се наводи да је поводом њиховог писања реаговало Прво основно тужилаштво у Београду. И овај податак је нетачан, новинарка би морала знати да за дело које ми ставља на терет, је одговорно Више јавно тужилаштво. Надлежност и овлашћења су јасно регулисана законом.

- И у овом чланку редакција листа Ало морала је да тражи сагласност за објављивање туђих личних фотографија (под условом да има необориве доказе вештачења фотографија, или да фотографију потпише као илустрацију) с обзиром да наводе да знају чије су власништво а аутора фотографије да поред фотографије буде потписан сходно Закону о ауторским и сродним правима, односно Кодексу новинара.

Текст под насловом „Ало! Сазнаје Тужилаштво наложило МУП да испита голаћа!“ од 04.07.2013. године доноси вести везан за предмети случај и поново износи у јавност мој идентитет не као неког на кога ова новинарка сумња већ кривца, и ако надлежно тужилаштво . Тако се у чланку наводе исти подаци као у предђашњем, дакле нема нових детаља, и наводна вест се понавља:

„Прво основно тужилаштво је затражило од МУП-а Србије прикупљање информација о случају Драгана Жебељана, полицијског службеника који је користио службени рачунар и фотоапарат за упознавање и уговарање састанака са младићима преко “фејсбука”, али и сликања непримерених фотографија које је објавио на тој друштвеној мрежи а због којих је и добио надимак голаћ. Неки од младића са којима је Жебељан уговарао састанке су малолетници те је тужилаштво његов случај окарактерисало и као педофилију.“

- Новинарка Светлана Војиновић наводи да је Прво општинско тужилаштво од МУП Србије прикупљање информација о случају Драгана Жебељана, што заправо није тачно. За случај када се сумња да има елемената кривичне одговорности из члана 185б став 1. Кривичног законика, надлежано је Више јавно тужилаштво у Београду.

- Прво јавно тужилаштво, како се у тексту наводи, по својој организацији не може да се бави описаним делом и према томе, није могло да тражи информације „о случају Драгана Жебељана“.

- Више јавно тужилаштво у Београду је 05.јуна 2013.године у предмету КРТ БТК 343/2013. године затражило од МУП-а да утврди чињенично стање и утврђивање евентуалног постојања елемената кривичног дела Искоришћавање рачунарске мреже или комуникације другим техничким средствима за извршење кривичних дела против полне слободе према малолетном лицу. Дакле ВЈТ у Београду није тражило да се испита случај Драгана Жебељана, већ да се утврди чињенично стање, не прејудицирајући има ли дела или ко је осумњичен. За разлику од новинарке Војиновић по којој сам ја одговоран и осуђен без суда.

- Новинарка Војиновић у уводнику текста наводи да сам добио надимак голаћ. Са задовољством могу рећи да од колегиница и колега на послу а у приватном животу тако нешто нисам чуо, нити ми се ико икада таквим надимком обратио. Било би исправније и коректније рећи да је новинарка Војиновић или лице блиско њој односно ко је пласирао ову причу тај надимак „голаћ“ наметнуо у чланку као одговарајући због фотографија које помиње у тексту.

- И у овом чланку редакција листа Ало морала је да тражи сагласност за објављивање туђих личних фотографија (под условом да има необориве доказе вештачења фотографија, или да фотографију потпише као илустрацију) с обзиром да наводе да знају чије су власништво а аутора фотографије да поред фотографије буде потписан сходно Закону о ауторским и сродним правима, односно Кодексу новинара.

У читавој овој медијској кампањи према обичном малом полицијском службенику и синдикалном активисти то јест мени, редакција листа Ало и новинарка Светлана Војиновић, покушала је да створи слику као о јавној личности. И ако једна од дефиниција о јавној личности каже да је то особа коју препознаје више људи него што она познаје људи. Што није случај код мене.

Чак и да су сви наводи који су изнесени у текстовима тачни, Резолуција о праву на приватност бр. 1165 из 1998. године, Европска Декларација о слободи политичке дебате, закони Србије па и Кодекс новинара, гарантују право на приватност лицима која нису осуђена без обзира на то да ли су хетеросексуални, бисексуални ихи хомосексуалних склоности.

И ако су се одређени центри моћи потпомогнути из редакције листа Ало веома потрудили да створе негативну кампању која је за циљ имала да ми уруши друштвени углед, интегритет и ауторитет у јавности и синдикату, ни један текст који је објављен на интернету није привукао пажњу читаоца сем пар неутрална коментара. Ово јасно показује незаинтересованост јавности и јавног мњења за таквим чланцима.

Још је интересантнија чињеница да ни један други медиј у Србији а и шире није пренео чак ни делић од поменутих чланака. Та чињеница доказује висок степен професионализма других новинара и уредништава.

Лично веома уважавам професију новинара и делатност штампе, посебно јер сам по професији менаџер пропаганде и ПР и самим тим уско повезан и имам одличну пословну и професионалну сарадњу са новинарима. Желим истаћи да сам од многих новинара добио подршку и извињење због непрофесионализма њихових колега из Ало. Мишљења сам да ова кампања против мене, неће утицати на пристрасност и веровање у стереотипе о новинарима, али немам другог начина него да по први пут користимо било које правно средство против оних који руже углед тако важне и одговорне професије.

Нажалост сада то чинимо у функцији заштите личног и професионалног угледа, односно угледа синдикалне организације која је поменута у чланку.

Такође, желим да напоменем, да сам упутио допис надлежном тужилаштву и ставио се на располагању у вези давања изјаве у вези навода за које ме редакција Ало терети, с обзиром да ме из полиције или тужилаштва до сада нико није контактирао.

Из мог угла посматрања, а собзиром да сам на факултету изучавао предмете који се баве етиком у медијима и писао радове на ту тему, сматрам да је редакција листа Ало и новинарка Светлана Војиновић прекршила Закон о јавном информисању и Кодекс новинара Србије, али такву оцену препуштам уваженим члановима Жалбене комисије Савета за штампу на анализу и приложем материјал прузет са интернет портала „Alo.rs“.

С поштовањем,

Драган Жебељан

У Београду, 31.07.2013.године.

Одговор Дејан Вукелићa на жалбу Драгана Жебељана

Поштована госпођо Новаковић,

Сматрам да је жалба господина Жебељана неоснована, бесмислена и неписмена.

Срдачан поздрав,

Дејан Вукелић, главни уредник "Ringier Axel Springer Serbia"

На основу чланова 22. и 24. Статута Савета за штампу и чланова 15. и 16. Пословника о раду Комисије за жалбе, Комисија за жалбе Савета за штампу у саставу: Зоран Ивошевић. Тамара Скрозза, Филип Шварм, Небоја Спаић, Петар Јеремић, Стојан Марковић, Божо Прелевић, Тихомир Тришић, Владо Мареш и Предраг Аздејковић, на седници одржаној 5.9. 2013. године, једногласно доноси

ОДЛУКУ

Текстовима «Радник МУП јурио дечаке», «Тужилац» тражи да гледа голаћа из полиције», «Голаћ из полиције близак са Божовићем», «Божовић претио ликвидацијом професору Никачу» и «Тужилаштво наложило МУП-у да испита голаћа», објављеном 30.5, 13.6, 16.6, 18.6. и 4.7.2013.године, дневни лист „Ало“ прекршио је тачку  3 Одељка IV (Одговорност новинара) Кодекса новинара Србије о обавези новинара да поштује претпоставку невиности и да никога не сме да прогласи кривим до изрицања судске пресуде.

Налаже се дневном листу „Ало“ да ову одлуку Комисије објави у најкасније у трећем броју од  дана достављања одлуке.


ОБРАЗЛОЖЕЊЕ

Драган Жебељан поднео је жалбу на више текстова, сматрајући да су му повређна права, част и углед јер је лист у наставцима писао о њему као о педофилу, који је користио службени компјутер за упознавање и заказивање састанака са младићима, и то тако што је „на лажном Фејсбук профилу објављивао фотографије интимних делова свог тела“. Редакција тек у четвртом тексту објављује његово име, тврдећи да јој је оно од почетка познато.

Подносилац жалбе истакао је да ће наводе које лист износи оповргавати пред судом, али да Савету жели да укаже како верује да се против њега води медијска кампања „са циљем да буде приказан као монструм који, као полицијац јури малолетне дечаке и као такав буде недостојан полицијског посла и синдикалног активизма којим се бави у синдикату српске полиције“. Он је додао и да да би мотив за то могле бити његове изјаве медијима о великом броју самоубистава у полицији.

Главни уредник листа „Ало“ одговорио је само да је „жалба неоснована, бесмислена и неписмена“.

Чланови Комисије сматрали су да не постоји јавни интерес за објављивањесерије текстова у којима се, без икакве резерве, износе недоказане оптужбе. Лист изричито тврди да је Тужилаштво наложило МУП-у да испита Жабељана, као и да је случај окарактерисало као педофилију, јер су наводно „неки од младића са којима је уговарао састанке били малолетни“, не нудећи никакве доказе за то. Било чија сексуална оријентација је приватна ствар и нема никакве везе са послом који та особа обавља, па тако, по оцени Комисије на постоји ни оправдан интерес јавности да се о томе извештава на овакав начин, чак  и уколико је заиста за заказивање састанака припадник МУП-а користио службени компјутер. Због начина извештавања и значаја који је овоме дат тиме што је објављно чак пет текстова, Комисија има основа да верује да је редакција листа „Ало“ имала намеру да дискредитује подносиоца жалбе.

Чланови Комисије закључили су да дневни лист „Ало“ није поштовао етичка правила професије прописана Кодексом новинара Србије и наложио листу да ову одлуку објави.

Београд, 5.9.2013.                                                                 Председавајући                            
                                                                                               Зоран Ивошевић