Жалбени поступци

НАПОМЕНА: Користите ћирилична словa

Привредно друштво “ДИПОС” против дневног листа "Ало"

Жалба решена: нема прекршаја кодекса
Привредно друштво “ДИПОС” (адв. Драган Ивановић)
"Ало"
Штампано издање и интернет
25.04.2013.

У складу са чланом 22 Статута Савета за штармпу, адвокат Драган Ивановић, из Београда, пуномоћник Привредног друштва “ДИПОС” ДОО Београд, подноси следећу жалбу.

Због објављивања текста под називом “ДИПОС бацио 20 милиона, а дипломате у фекалијама”, објављеног дана 25.04.2013. године у штампаном издању дневних новина Ало! као и на интернет издању истог јавног гласила, аутора, Ивана Нинића.

У прилогу се доставља копија ожалбеног текста од 25.04.2013. године

Жалба се подноси из разлога што је објављивањем наведеног текста повређен члан 3 Закона о јавном информисању, који прописује да су новинар и главни уредник јавног гласила дужни да пре објављивања информације која садржи податке о одређеном догађају, појави или личности, пажњом примереном околностима провере њено порекло, истинитост и потпуност.

Објављивањем текста повређен је Кодекс новинара одељак IV тачке 1,2,3, којима је прописано да је новинар обавезан да приступа послу са дужном професионалном пажњом, да новинар не сме слепо да верује извору информација. Новинар мора да води рачуна о томе да извори информација често следе своје интересе или интересе друштвених група којима припадају и прилагођавају своје исказе тим интересима. Такође, прећуткивање чињеница које могу битно да утичу на став јавности о неком догађају једнако је њиховом намерном искривљивању или изношењу лажи.

Сматрамо да се наводима “овако су расипали новац”, “ДИПОС бацио 20 милиона, а дипломате у фекалијама”, “дипломатско особље и запослени у Италијанском институту за културу у Београду …гацали по фекалијама које су се излиле из канализације мреже иако је два месеца пре тога државно предузеће за издавање некретнина ДИПОС уложило чак 20 милиона динара за реконструкцију канализације и санацију влаге у том објекту” не прави разлика између чињеница које се преносе, коментара и нагађања, већ се наводи низ неоснованих оптужби.

Сматрамо да извештавање на овакав начин представља недозвољено објављивање неоснованих оптужби и клевета и да се тежи томе да се Привредно друштво “ДИПОС” ДОО, представи као институција у којој се одлуке доносе стихијски, у којој се не поштује законска регулативе, у конкретном случају Закон о планирању и изградњи, представља се да привредно друштво у обављању своје делатности, а то је изнајмљивање властитих или изнајмљених непокретности и управљање њима, поступа несавесно, такође се алудира на то да се тиме одузима грађанима новац и да им се наноси штета, чиме се тенденциозно ствара атмосфера незадовољства и неповерења према привредном друштву чији је оснивач Република Србија, те се руши пословни углед “ДИПОС”–а како међу грађанима, тако међу пословним партнерима и закупцима, која су у конкретном случају дипломатско особље и запослени у Италијанском институту за за културу у Београду.

Неистинитост и непотпуност навода из текста истакао је у демантију од 26.04.2013. године директор Привредног друштва “ДИПОС” Костадин Поповић.

Истичемо да о изведеним радовима постоје докази из којих се утврђује да су радови извођени у складу са техничким решењима, да су завршени, да је технички пријем радова обављен, да је технички руководилац био Драженко Бувач, да је потписана документација којом се потврђује квалитет изведених радова.

Привредно друштво “ДИПОС” реаговао је на сваки од позива од стране закупца и отклонио је недостатке.

Неистинитост навода да је тадашњи технички директор ДИПОС-а указивао на лош квалитет и астрономску цену утврђује се из материјалних доказа који се односе на извођење радова на предметном објекту, а из којих се утврђује да је тадашњи руководилац радова Драженко Бувач, потписао окончану ситуацију којом је потврдио квалитет радова, као и да је он био лице које је учествовало и предложило извођење додатних радова на објекту.

Наводима да је технички директор који је указао на све проблеме смењен и отпуштен из “ДИПОС”-а, аутор текста жели да представи привредно друштво “ДИПОС” ДОО као организацију чији органи поступају супротно Закону о раду, супротно Закону о привредним друштвима, тако што незаконито дају отказ својим запосленима и на тај начин крше њихова основна права.

Управо супротно, органи који доносе одлуке у “ДИПОС” ДОО поступају у свему у складу са позитивним правним прописима наше државе, док је поступање бившег техничког руководиоца представљало грубо кршење кодекса пословне етике, злоупотребу положаја које је имао у “ДИПОС” ДОО ради остваривања личних интереса, у циљу прибављања материјалне или нематеријалне користи за себе и за повезана лица, а због чега су покренути поступци пред надлежним државним органима.

У складу са начелом да јавност има право да буде истинито информисана, “ДИПОС” ДОО је поднео наведени демантиј, у овој фази чека се одговор одговорног уредника јавног гласила “АЛО”, међутим “ДИПОС” ДОО истиче да се не може прихватити објављивање тенденциозних и неистинитих текстова о пословању привредног друштва, које је од битног значаја за Републику Србију.

Подносимо ову жалбу Савету за штампу, предлажемо да Комисија за жалбе Савета за штампу размотри све изнете наводе у спорном тексту, да анализира достављени демантиј и да донесе одлуку којом ће утврдити да је објављивањем наведеног текста повређен Кодекс.

Предлажемо да Комисија поступа у скраћеном поступку, како би се што пре отклониле последице објављивања текста којим се крше Кодекс новинара и Закона о јавном информисању, јер се објављивањем неистинитих и непотпуних информација наноси штета подносиоцу жалбе.

У Београду, 26.04.2013. године

Пуномоћник

Адв. Драган Ивановић

Одговор Ивана Нинића на жалбу против дневног листа „Ало“

Поштовани чланови Комисије за жалбе Савета за штампу,

У смислу одредаба 6, 7, и 8 Пословника о раду Комисије за жалбе, а поводом жалбе коју је Привредно друштво „ДИПОС“ изјавило против дневног листа „Ало!“ и објављеног текста “ДИПОС бацио 20 милиона, а дипломате у фекалијама”, аутор ожалбеног текста, уз сагласност главног и одговорног уредника „Ало!“, Комисији за жалбе Савета за штампу, доставља следећи одговор:

Жалба је у свему неоснована, неоптнуна и тенденциозна, јер се истом занемарују битне чињеница и самим тим Комисија наводи на доношење погрешне одлуке. Подносилац жалбе тврди да је „због објављивања текста новинара Ивана Нинића, под називом “ДИПОС бацио 20 милиона, а дипломате у фекалијама”, објављеног дана 25.04.2013. године, у штампаном издању дневних новина „Ало!“, као и на интернет издању истог јавног гласила, повређен:

- члан 3 Закона о јавном информисању и

- одељак IV тачке 1,2,3 Кодекса новинара Србије.

I ПОШТОВАЊЕ КОДЕКСА НОВИНАРА СРБИЈЕ и ЗАКОНА О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ

Наводи жалиоца да је приликом објављивања наведеног текста дошло до повреде члан 3 Закона о јавном информисању и одељка IV тачке 1,2,3 Кодекса новинара Србије, нису основани и то неспорно произилази из следећег чињеничног стања:

1) Члан З Закона о јавном информисању прописује следеће: „Новинар и одговорни уредник јавног гласила дужни су да пре објављивања информације која садржи податке о одређеном догађају, појави или личности, са пажњом примереном околностима, провере њено порекло, истинитост и потпуност. Новинар и одговорни уредник јавног гласила дужни су да туђе информације, идеје и мишљења пренесу и објаве веродостојно и потпуно, а уколико је информација пренета из другог јавног гласила, уз навођење гласила из којег је информација пренета“;

2) Пре објављивања ожалбеног текста аутор истог је са дужном пажњом извршио проверу информација којима је расплагао, тако што је уредно контактирао: 1) фирму „АРЦ“; 2) фирму СЗР „Трокан“, 3) Италијански институт за културу и 3) предузеће „ДИПОС“ (подносиоца жалбе);

3) У ожалбени текст аутор је сажето и веродостојно унео изјаве представника фирми „АРЦ“ и СЗР „Трокан“. Званично из Италијанског института за културу није добијен никакав одговор иако су 6.3.2013. године (односно 50 дана пре објављивања ожалбеног текста) тој установи достављена четири питања уз молбу за потврду веродостојност података и службене и-мејл преписке са ДИПОС-ом. У телефонском разговору, у тој установи аутору текста је речено да они немају праксу да дају изјаве за медије о својим интерним проблемима;

4) Имајући у виду да се у пословној документацији ДИПОС-а, којом је располагао аутор ожалбеног текста, наводи име и параф лица запосленог у техничкој служби ДИПОС-а Михајла Ракића, аутор текста је контактирао исто лице 11.03.2013. године, у 12:29 часова, на службени мобилни телефон (за потребе евентуалног судског поступка биће прибављен телефонски листинг комуникације аутора текста). Том приликом Ракић је саслушао питања новинара, али је одбио да пружи било какве одговоре, уз условљавање да му се питања доставе на званични службени и-мејл предузећа ДИПИС;

5) По обављеном телефонском разговору, новинар је истог дана на службени и-мејл предузећа ДИПОС (dipos@dipos.rs), са назнаком „за господина Михајла Ракића“ и уз позивање на одредбе Закона о јавном информисању, доставио шест конкретних, прецизних и недвосмислених питања, чији би одговори били од изузетне важности за садржај ожалбеног текста, а све у духу одредаба Закона о јавном информисању и Кодекса Новинара Србије (ПРИЛОГ: 1);

6) Два или три дана, након што су питања достављена на службену и-мејл адресу ДИПОС-а, аутор ожалбеног текста је телефоном контактирао Михајла Ракића (за потребе евентуалног судског поступка биће прибављен телефонски листинг комуникације аутора текста) упитавши га да ли су питања стигла и у ком року може да очекује одговоре. Ракић је тада потврдио да је питања примио, да ће на иста одговорити „наредних дана“, цитат одговора: „(...) не знам тачно, али одговорићу када будем стигао“;

7) У духу одредаба Закона о јавном информисању и Кодекса новинара Србије, аутор ожалбеног текста је чекао више од 40 дана (11.03. – 25-04.) одговоре из ДИПОС-а, али они нису достављени новинару или редакцији листа „Ало!“, због чега је одлучено да текст у штампаном и електронском издању буде објављен 25.04.2013. године;

8) Иначе, једно од постављених питања Михајлу Ракићу, путем и-мејла, а у вези са предметним радовима који се наводе у ожалбеном тексту, било је: „Како коментаришете чињеницу да је ДИПОС доо предходно изводио, односно финансирао радове на санацији/реконструкцији шахта одводне канализације, да је та инвестиција коштала око 20 милиона динара, а да се два месеца касније јавили влага и вода кроз плафон канцеларије ?“;

У смислу предходно наведеног, евидентно је да у конкретном случају нису прекршени Закон о јавном информисању и Кодекс новинара Србије и да су новинар и одговорни уредник јавног гласила, пре објављивања информација са посебном пажњом, примереном околностима, учинили све законом прописане напоре ради провере њеног порекла, истинитост и потпуност. У конкретном случају аутор текста је од стране жалиоца био очигледно спречен да у складу са тачком 1 одељka V Кодекса новинара Србије истражи све околности и чињенице о догађајима који су од интереса за јавност, односно да обезбеди коментар из ДИПОС-а.

II ОДНОС ПРЕМА ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ И ИЗВОРИМА

Остали наводи жалиоца, који сматра да извештавање „на овакав начин представља недозвољено објављивање неоснованих оптужби и клевета“, такође немају утемењење у одредбама Закона о јавном информисању из следећих разлога:

1) Чланом 4 Закона о јавном информисању прописано је: „У јавним гласилима слободно се објављују идеје, информације и мишљења о појавама, догађајима и личностима о којима јавност има оправдани интерес да зна, осим када је другачије одређено законом“; Такође у члану 37 истог закона прописано је: „У јавном гласилу нико се не сме означити учиниоцем каквог кажњивог дела, односно огласити кривим или одговорним пре правноснажне одлуке суда или другог надлежног органа“;

2) Тачком 3 одељка V Кодекса новинара Србије прописано је: „Новинар је дужан да поштује захтев извора информисања за анонимношћу“. Према томе, аутор текста и уредник јавног гласила у конкретном случају су читаоцима пренели вредносни суд, односно мишљење анонимног извора информације из ДИПОС-а, а који је био упознат са наведеним грађевинским радовима, њиховом природом, квалитетом и ценом;

3) Опремом текста коришћењем следећих термина: „овако су расипали новац“ и „ДИПОС бацио 20 милиона, а дипломате у фекалијама”, нико из ДИПОС-а или било ког другог субјекта није означен учиониоцем кажњивог дела, нити је оглашен кривим. Члан 2 став 1 Закона о јавном информисању прописује: „Јавно информисање је слободно и у интересу јавности“, те је наведена опрема текста извршена у складу са цитираном одбредбом, као и одредбом члана 4. истог Закона;

4) Неспорно је да је привредно друштво ДИПОС д.о.о. у власништву Републике Србије (100% удела), те да Влада Републике Србије поставља и именује органе предузећа, да су чланови органи јавни функционери у смислу прописа којима се уређује статус јавних функционера. Исто тако, неспорно је да ДИПОС обавља делатност од општег интереса, односно да управља пословним и стамбеним некретнинама у државној својини, те да од тог управљања убира годишње приходе од преко 650 милиона динара (у 2012. години);

Све ово експлицитно указује и објашњава зашто постоји оправдана потреба јавности да зна и да се информише о пословних расходима, инвестиционом улагању и одржавању објеката у државној својини од стране овог привредног друштва, односно жалиоца.Такође, новинар, уредник и јавног ласило не могу се позвати на одговорност због чињенице да су објавили туђе мишљење о догађају о којем јавност има оправдани интерес да зна.

Чињеница да је стручно лице, техничке струке, добило могућност да изнесе своје виђење догађаја и да у свему побије наводе, квалификације и вредносни суд извора „Ало!“, а да то није учињено у остављеном року, дужем од 40 дана, сама по себи указује да одговорност у смислу Закона о јавном информисању и Кодекса новинара Србије не може бити на новинару, уреднику и јавном гласилу.

III ОДНОС ПРЕМА ЗАКОНУ О СЛОБОДНОМ ПРИСТУПУ ИНФОРМЦИЈАМА ОД ЈАВНОГ ЗНАЧАЈА

Законом о слободном приступу информацијама од јавног значаја, у члану 5, експлицитно је прописано:

-“Свако има право да му буде саопштено да ли орган власти поседује одређену информацију од јавног значаја, односно да ли му је она иначе доступна”;

-“Свако има право да му се информација од јавног значаја учини доступном тако што ће му се омогућити увид у документ који садржи информацију од јавног значаја, право на копију тог документа, као и право да му се, на захтев, копија документа упути поштом, факсом, електронском поштом или на други начин“.

Аутор ожалбеног текста је жалиоцу, односно привредном друштву ДИПОС, у периоду од априла 2013. године закључно са мартом 2013. године, поднео укупно седам различитих захтева за приступ информацијама од јавног значаја. Истима су тражене копије докумената и информације настале у раду тог привредног друштва. Упркос законском року за одговор од 15 дана, ни на један од ових захтева директор ДИПОС-а Костадин Поповић није одговорио тражиоцу информације, иако је код половине поднетих захтева потекло више од једне године од када су званично поднети предузећу.

Због грубог кршења Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја, тражилац информација је изјавио жалбе Поверенику за информације од јавног значаја и заштиту података о личности. Поступци по овим жалбама још увек су у току.

Иначе, у својој богатој пракси Повереник за информације бележи кршење закона, односно онемогућавање приступа информацијама од јавног значаја управо од надлежних у привредном друштву ДИПОС. Тако се, примера ради, у Годишњем извештају Повереника за 2011 годину (http://www.poverenik.rs/yu/o-nama/godisnji-izvestaji/1332-izvestaj-poverenika-za-2011-godinu.html) наводи следеће:

„Готово у свим случајевима који су окончани поводом жалбе, расположиве информације су учињене тражиоцима доступним, а некада, нажалост, само одговор органа тражиоцу да не располаже затраженим подацима. Ипак, остале су недоступне све информације о државној имовини којом ДИПОС располаже, која правна и физичка лица користи те објекте, у ком периоду и колико за то плаћају накнаду, поводом чега се води поступак извршења” (стр. 12, 13).

У истом документу се наводи да је Повереник већ изрицао новчане казне ДИПОС-у због ускраћивања информација од јавног значаја новинарима, односно због неизвршавања правоснажних одлука/налога Повереника (стр. 55, 56).

IV ОБЈАВЉИВАЊЕ ОДГОВОРА

Упркос ставу да није дошло до кршења члан 3 Закона о јавном информисању одељка IV тачке 1,2,3 Кодекса новинара Србије редакција листа „Ало!“ је одлучила да ипак објави одговор жалиоца, од 26.04.2013. године. То је учињено 10.05.2013. године у штампаном издању (ПРИЛОГ: 2), као и у електронском облику, на сајту „Ало!“ (http://www.alo.rs/vesti/aktuelno/popovic-nismo-krivi-sto-su-diplomate-zapusile-wc-solju/18449).

Из објективних разлога (опширност демантија) исти није објављен у целини, али се из садржаја објављеног текста може видети да су цитирани најзначајнији фрагменти одговора, који одражавају суштину званичног става ДИПОС-а, а у вези са ранијим текстом објављеним 25.4.2013. године.

V ПРЕДЛОГ ЗА РЕШАВАЊЕ ПО ЖАЛБИ

Имајући у виду све наведено, Комисији за жалбе Савета за штампу предлажем да жалбу привредног друштва ДИПОС одбије тако што ће донети одлуку да у конкретном случају није прекршен Кодекс новинара Србије.

Иван Нинић, с.р.

Београд, 10.05.2013.

ПРИЛОГ 1: Питања упућена ДИПС-у 11.03.2013.

ПРИЛОГ 2: Деманти у „Ало!“ 10.05.2013.

На основу чланова 22. и 24. Статута Савета за штампу и чланова 15. и 16. Пословника о раду Комисије за жалбе, Комисија за жалбе Савета за штампу у саставу: Тамара Скрозза, Филип Шварм, Божо Прелевић, Зоран Ивошевић, Небојша Спаић, Петар Јеремић, Стојан Марковић, Александар Ђивуљскиј, Љиљана Смајловић, Предраг Аздејковић и Владо Мареш, на седници одржаној 3.6. 2013. године, једногласно доноси

ОДЛУКУ

Да дневни лист ”Ало” текстом ”ДИПОС бацио 20 милиона, а дипломате у фекалијама”, објављеним 25.4.2013. године, није прекршио одредбе Кодекса новинара Србије.

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ

 Адвокат Привредног друштва „ДИПОС“ ДОО Београд Драган Ивановић навео је, у жалби примљеној 7.5. 2013. године, да су објављивањем спорног текста повређене одредбе из тачака 1,2 и 3 одељка IV Кодекса новинара Србије, односно да новинар није послу приступио са дужном пажњом, да је прећутао чињенице које могу битно да утичу на став јавности о догађају и да је слепо веровао изворима информација, не водећи рачуна да они могу, следећи властите интересе, своје исказе прилагодити тим интересима. У жалби је наведено и да се у тексту не прави разлика између чињеница које се преносе, коментара и нагађања, већ се наводи низ неоснованих оптужби. „Сматрамо да  извештавање на овакав начин представља недозвољено објављивање неоснованих оптужби и клевета и да се тежи томе да се „ДИПОС“ представи као институција у којој се одлуке доносе стихијски, у којој се не поштује законска регулатива, представља се да се привредно друштво у обављању своје делатности поступа несавесно, такође се алудира да се тиме грађанима одузима новац и да им се наноси штета чиме се тенденциозно ствара атмосфера незадовољства и неповерења према привредном друштву чији је оснивач Република Србија, те се руши пословни углед ДИПОС-а“, наводи се, између осталог, у жалби.

ДИПОС је због овог текта листу „Ало“ упутио 26.4. деманти, који је лист, у скраћеном облику и уз пратеће коментаре аутора текста, објавио 10.5. 2013. Скраћивање је објашњено дужином одговора. Чланови Комисије такође су закључили да је достављени деманти два пута дужи од текста на који се односи и да редакција није имала обавезу да га објави у целини.

У одговору на жалбу, аутор текста навео је да је, пре објављивања текста, са дужном пажњом проверио информацију контактирајући четири различита извора, да је затим веродостојно навео изјаве представника две од четири контактиране фирме, односно институције. Од преостале две (међу којима је и ДИПОС) није добио никакав званичан одговор. Након што је телефоном разговарао са одговорном особом у техничкој служби ДИПОС-а аутор текста је, на њен захтев доставио питања мејлом 11.3. 2013. Након више од 40 дана чекања, текст је објављен без ових одговора. Аутор текста навео је и да је Привредном друштву ДИПОС од априла 2012. до марта 2013. годфне поднео чак седам различитих захтева по Закону о слободном приступу информацијама од јавног значаја, да никада није добио никакав одговор због чега се жалио и Поверенику за информаицје од јавног значаја и заштиту података о личности.

Чланови Комисије оценили су да објављивањем спорног текста „Ало“ није прекршио ни једну од у жалби наведених одредби Кодекса новинара, већ да је, напротив, аутор текста поступио потпуно у складу са професионалним стандардима. Новинар је, поступајући са дужном пажњом, проверио информацију до које је дошао, контактирао фирму на коју се текст односи и много дуже него што закон прописује чекао на одговор, који је ДИПОС био обавезан да достави. Због тога је Комисија једногласно одлучила да одбије жалбу Привредног друштва ДИПОС ДОО Београд.

Комисија је, међутим, оценила и да одговор ДИПОС-а није објављен на добар начин. Чланови Комсије подсећају медије, да уколико је скараћење одговора нужно, што у овом случају јесте, морају да воде рачуна да се том приликом не изоставе делови који су читаоцу битни за закључивање о истинитости догађаја. Такође, одговор не сме да буде препричан уз пратеће коментаре новинара.

 

Београд, 3.6.2013.                                                                           Председавајућа Комисији

                                                                                                                 Тамара Скрозза