Жалбени поступци

НАПОМЕНА: Користите ћирилична словa

Славиша Лекић против дневног листа Политика II

Жалба решена: нема прекршаја кодекса
Славиша Лекић
Политика
Интернет
20.12.2015.

Поштовани чланови Комисије за жалбе Савета за штампу,

У штиву „Зли дуси“, вечитог романтика и поете Мухарема Баздуља, тисканог у „Политици“ (20.12.2015.) коју уређује неоромантична и спорадично поетична Љиљана Смајловић, између осталог пише:

„Има, хоћу рећи, нечег посебно лицемерног и ретко гадног у чињеници да се на чело колоне у осуђивању министровог сексизма спрам једне новинарке стави новинар који је у магазину чији је власник и главни уредник о својој колегиници писао као „хистеричарки с два блага испупчења око стернума” која га је „уплашила изгледом” и која је „кучка недо......”. Има нечег болесног у атмосфери у којој се Ољи Бећковић сугерише да би Славиши Лекићу требало да опрости што ју је тукао јер су обоје данас, ето, „против Вучића”. Има нечег неизрециво одвратног у цвркутању таквог јата.“

Ево истиче трећи месец, поштовани чланови Комисије, а ја никако да докучим откуд поетеси Баздуљ информација, сем из бујне маште, да сам се (или да ме је било ко) ставио „на челу колоне у осуђивању министровог сексизма!

Надаље, није ми познато, нити било ком из мог и не само мог окружења, да је Ољи Бећковић икад „сугерисано да би Славиши Лекићу требало да опрости што ју је тукао“ јер смо обоје данас, је ли, против Вучића али претпостављам да је реч о песничкој слободи: никад, наиме, нисам тукао Ољу Бећковић!

Хоћу категорично да поновим: тврдња да сам тукао Ољу Бећковић, која се, тврдња, без наводника потеже и у поднаслову овог несувислог штива, нешто је више од излета у лаж!

Оно што, дефинитивно, није излет, већ еклатантна лаж и манипулација овог кандидата за књижевног Емира Кустурицу, јесте Баздуљев навод да сам о својој колегиници писао као „кучки недо......“.

Како претпостављам да се иза ове речи/ребуса са шест „непознатих“ тачкица крије придев „недојебана“, истичем да никад и нигде, посебно не у тексту који Мухарем сматра спорним, Бећковићеву нисам назвао „недојебаном“!

Додуше, пред крај текста (из далеког маја 2007. године, чији фото вам прилажем) у ком се бавим Ољиним ликом и делом, у претпоследњој реченици, стоји и следеће:

„Али боље и ово него да сам усред емисије устао и промуцао: ’Дај, бре, кучко недојебана, носи се сама са својим фрустрацијама!’“

Разлика између оног што пише у тексту у СТАТУС-у и подметања у пашквили у „Политици“ је очита.

Како ценим да има нечег неизрециво одвратног у тенденцији „Политикиних“ аутора и главне и одговорне уреднице да се током децембра 2015. године (у чак три текста), после таблоидноружичастог „државног удара“, укључи у хајку на моју маленкост али како одвратност, као субјективно осећање, Кодекс новинара Србије не признаје и не познаје, молим Комисију за жалбе Савета за штампу да процени да ли су аутор и "Политика" прекршили тачку 1 Одељка I (ИСТИНИТОСТ ИЗВЕШТАВАЊА) Кодекса новинара Србије о обавези новинара да тачно, објективно, потпуно и благовремено извести о догађајима од интереса за јавност, поштујући право јавности да сазна истину и држећи се основних стандарда новинарске професије и тачку 5 истог Одељка која гласи: "Са новинарством су неспојиви објављивање неоснованих оптужби, клевета, гласина, као и измишљених писама или писама чији аутор није познат или његов идентитет није проверљив."

Надам се да ћете реаговати адекватном мером и тиме осудити све учесталије, све необузданије и све прљавије баздуљање у србијанским медијима!

Срдачан поздрав,

Славиша Лекић

У Београду, 19.03.2016.

Поштовани чланови Комисије за жалбе Савета за штампу,

У жалби Славише Лекића поводом мог текста „Зли дуси“ објављеног у „Политици“ од 20. 12. 2016, у паузама између бројних за овог аутора карактеристичних увреда, успео сам да пронађем 3 (три) његове замерке на мој наведени текст.

1) Лекић тврди да се он није ставио „на чело колоне у осуђивању министровог сексизма“, као што сам ја написао,

2) Лекић тврди да он никад није „тукао Ољу Бећковић“, као што сам ја написао,

3) Лекић тврди да никад Ољу Бећковић није назвао „недојебаном“.

На све три замерке је врло једноставно одговорити:

1) Лекић је осим у својим бројним твитовима, сексизам министра Гашића, осуђивао, рецимо, у овом тексту

http://www.newsweek.rs/srbija/65499--najteze-je-gasicu-on-se-izvinuo.html

Исти је текст најављен на насловној страници „Newsweeka“ број 45 од 14. 12. 2015. што ће рећи да је имао истакнуто место међу бројним текстовима на исту тему у српским медијима и отуд метафора о „челу колоне.

2) Фраза “Ђура ће ти опростити што те је тукао“ из комада “Балкански шпијун“ Душана Ковачевића за сваког просечно образованог говорника српског језика представља лако приметну алузију на књижевни текст односно на апсурдну ситуацију у којој насилник од жртве тражи опрост. У том смислу, ја сам алудирао на апсурдност чињенице да ноторни сексиста Славиша Лекић праведнички ликује због туђег сексизма,

3) У својој жалби Лекић признаје како је у свом тексту о Ољи Бећковић написао како су суздржао да у ТВ емисији не каже Ољи Бећковић да је „кучка недојебана“. Оно што се није усудио у ТВ програму уживо, учинио је накнадно у поменутом тексту уз ту јефтину ограду да, ето, то није наглас рекао. То је отприлике исто као кад бих ја рекао да се у овом одговору на жалбу трудим да се понашам као да је Лекић особа достојна поштовања, а суздржавам се да јавно нотирам како је он тек “суманути алкохоличар са средњом стручном спремом и вишедеценијском илузијом да је новинар“ и како је с њим апсурдно било како комуницирати осим давањем добронамерног савета: „Славиша, попиј лекић!“

Уосталом, исти тај Лекић у службеној „жалби“ мисли да ме вређа тиме што ме зове „поетесом“ након што је раније у тексту за Newsweek фантизирао нешто о мом „девојачком презимену“. Тај ниво препуцавања „ти си женско“ (а све од поносног „антисексисте“) прерастају и клинци у вишим разредима основне школе. И ви ћете, претпостављам, озбиљно разматрати његову жалбу?!

С поштовањем,

Мухарем Баздуљ

у Београду, 21. 03. 2016.

На основу чланова 19. и 21. Статута Савета за штампу и чланова 15. и 16. Пословника о раду Комисије за жалбе, Комисија за жалбе Савета за штампу у саставу: Невена Кривокапић, Стојан Марковић, Тамара Скроза, Владо Мареш, Иван Цвејић, Марија Кордић, Петар Јеремић, Златко Чобовић, Владимир Радомировић, Ивана Стјеља и Драган Ђорђевић, на седници одржаној 28.4. 2016. године, једногласно доноси


ОДЛУКУ


Текстом “Зли дуси”, објављеним 20. децембра 2015. године, дневни лист “Политика” није прекршио одредбе Кодекса новинара Србије.


ОБРАЗЛОЖЕЊЕ


Славиша Лекић поднео је жалбу Савету за штампу сматрајући да су објављеним текстом прекршене одредбе Кодекса које се односе на истинитост извештавања, тачније на обавезу новинара да тачно, објективно, потпуно и благовремено извести јавност, као и да су са новинарством неспојиви објављивање неоснованих оптужби, клевета и гласина. Он је навео да је аутор текста нетачно написао да је Лекић «на челу колоне» у осуђивању сексизма министра Гашића, да му је непознато да је ико «Ољи Бећковић сугерисао да би Славиши Лекићу требало да опрости што ју је тукао», како аутор текста наводи, те да претпостваља да ј реч о песничкој слободи, јер никада није тукао Ољу Бећковић  «Хоћу категорично да поновим: тврдња да сам тукао Ољу Бећковић, која се, тврдња, без наводника протеже и у поднаслову овог несувислог штива, нешто је више од излета у лаж», истиче, између осталог, у жалби. Лекић , додајући да се »Политика» укључила у хајку против њега након «таблиодноружичастог држаног удара».

Одговарајући на жалбу, аутор текста Мухарем Баздуљ, навео је да је «између бројних, за овог аутора, карактеристичних увреда, успео да пронађе замерке на текст, на које је једноставно одговорити. Лекић је, како је истакао, осим у бројним твитовима, Гашићев сексизам осуђивао и у, на пример, тексту, објављеном на насловној страни Неwсwеека, па отуда метафора о челу колоне. «Фраза ‘Ђура ће ти опростити што те је тукао’ из комада ‘Балкански шпијун’ Душана Ковачевића за сваког просечно образованог говорника српског језика представља лако приметну алузију на књижевни текст, односно на апсурдну ситуацију у којој насилник од жртве тражи опрост. У том смислу, ја самалудираона апсурдност чињенице да ноторни сексиста Славиша Лекић праведнички ликује због туђег сексизма», истиче се у одговору на жалбу.

Чланови Комисије за жалбе оценили су да Кодекс новинара није прекршен. У спорном тексту, по мишљењу Комисије, нису изречене никакве неистине, нити клевете и неосноване оптужбе. Аутор је своје мишљење о поларизацији друштва у вези са једним феноменон изразио употребом стилских фигура. Текст се, заправо, уопште не бави Славишом Лекићем, већ је он «употребљен» само као пример, којим Баздуљ илуструје своје ставове, те се не може говорити ни о томе да лист против Лекића води кампању.

Због тога је Комисија једногласно одлучила да «Политика» није прекршила Кодекс новинара Србије.


Београд, 28.4.2016.


Председавајућа
Невена Кривокапић