Жалбени поступци

НАПОМЕНА: Користите ћирилична словa

Јелена Попадић против портала Цензоловка

Жалба решена: нема прекршаја кодекса
Јелена Попадић
Цензоловка
Интернет
15.01.2016.

Жалба

Јелене Попадић, новинара „Политике”, на текст објављен на порталу „Цензоловка” – „Опасне и злонамерне манипулације дневног листа Политика”, чији је аутор Тамара Скроза

Поштовани, обраћам Вам се због текста „Опасне и злонамерне манипулације дневног листа Политика” објављеног 15. јануара 2016. године на сајту „Цензоловка”

( www.cenzolovka.rs/misljenja/opasne-i-zlonamerne-manipulacije-dnevnog-lista-politika) који су пренели портал „Истиномер”, као и портал Независног друштва новинара Србије.

Сматрам да је овим текстом ауторка прекршила Новинарски кодекс, пре свега одељак у вези са новинарском пажњом. Не само да није позвала мене као другу страну чијим је текстовима бавила, већ је прећутала значајне чињенице које могу да утичу на став јавности што је изричито забрањено одредбом 3. поменутог одељка. Тамара Скроза осврнула се на текстове које је „Политика” објавила а тичу се буџетских донација нво сектору („Држава за НВО издваја више него за науку”, објављен 12. 6. 2015. године). У том тексту помиње информације из полемике „Политике” и Фонда за хуманитарно право у којој Фонд тврди да су износи које добија из буџета „исплаћени за породиљско одсуство запослених, накнаде за запослење младих („Прва шанса”) и за судске трошкове у поступцима за накнаду штете у којима је Фонд заступао жртве кршења људских права против државе”.

Ипак, Тамара Скроза прећутала је део мог одговора Фонду за хуманитарно право у којем истичем да у коначан збир буџетских уплата нису урачунате управо накнаде за боловања, као ни уплате од стране судова. Тиме Скроза свесно манипулише истином.

Мој одговор објављен је 18. 6. 2015. године на рубрици Друштво под насловом „О лекцији из новинарства и још динар или два”. Оба текста могу се прочитати заједно на страници http://www.politika.rs/scc/clanak/330823/Polemika-Fonda-za-humanitarno-pravo-i-Politike.

То значи да Скроза није морала дуго да лута тражећи мој одговор на оптужбе Фонда из хуманитарно право. За наведене тврдње имам и доказе које прилажем Комисији за жалбе Савета за штампу. Реч је о изводима из Управе за трезор Министарства финансија, на којима су уплате за боловање и судске трошкове обележене посебно. Ипак, Тамару Скрозу моје објашњење, као и докази које имам, нису интересовали.

Она цитира само делове текста који подстичу њену тезу – да „Политика” породиље представља страним плаћеницима.

На тај начин је прекршила и одељак посвећен истинитом извештавању, тачније одредбу број 4. која прописује да је новинар дужан приликом писања консултује више извора. Очигледно је да је текст тенденциозно написан, са циљем за који је намењен.

Тачније, да се извештавање „Политике” о уплатама буџетских корисника на рачун нво организација прогласи списком страних плаћеника.

Овим текстом Тамара Скроза злонамерно обмањује јавност тврдећи да „ оно што је Политика објавила као небеску мистерију, углавном није никаква тајна”.

Скроза би требало да буде упућена у чињеницу да нво организације не објављују јавно изводе о уплатама из Трезора, као да на порталима већине организација нису наведени појединачни износи донација од појединих организација за конкретне пројекте.

На овај начин прекршила је одредбу 1. одељка у вези са новинарском пажњом као и члан 1. одредбе о истинитом извештавању који прописује да је обавеза новинара да тачно, објективно, потпуно и благовремено извести о догађајима од интереса за јавност.

Уместо да буде објективна Скроза се сврстала на једну страну бирајући само оне чињенице које иду у прилог постављених теза.

Текст Тамаре Скрозе пренело је неколико портала и проширио се друштвеним мрежама тако да сматрам да је пољуљан углед медијске куће у којој сам запослена, као и мој углед лично.

Посебно је забрињавајућа чињеница да грубо кршење Кодекса долази од члана Комисије за жалбе Савета за штампу.

Јелена Попадић, новинар „Политике”

РЕДАКЦИЈА ЦЕНЗОЛОВКЕ

Перица Гуњић, главни и одговорни уредник

Комисији за жалбе

Савета за штампу

Поштовани чланови и чланице Комисије за жалбе,

Уреднички колегијум Цензоловке сматра да текстом „Опасне и злонамерне манипулације листа Политика“, који је објављен на нашем сајту 15. јануара 2016, нису прекршене тачке Кодекса новинара Србије наведене у жалби Јелене Попадић.

ПОГЛАВЉЕ V, ТАЧКА 3

Спорни текст објављен је с јасном ознаком „Мишљења“, што значи да је у питању анализа и/или коментар, а не истраживачки текст. Када је у питању анализа, новинар се бави већ објављеним материјалима, покушавајући да их протумачи и сагледа из свог угла, а не да изнова контактира с особама које су те материјале објавиле и њима се бавиле.

У овом случају, није позвана не само Јелена Попадић као „друга страна“ већ ни било ко из цивилног сектора као „прва страна“. Или обрнуто.

Ипак, у спорном тексту читаоцима су понуђени линкови како на текст о којем је у овом делу анализе било речи (прилог Screenshot 1), тако и на одговор Јелене Попадић. Ауторка Тамара Скроза дала је линк управо на текст на који јој потписница жалбе указује као на свој одговор (прилог Screenshot 2 – где се види линк на речи „одговор“, који води до сајта Политике и текста у којем може да се пронађе комплетна аргументација и једне и друге стране). Свако ко је желео да се додатно информише, то је могао да учини само једним кликом.

Због тога сматрамо да нема основа теза да је овде прекршена тачка 3 Поглавља V Кодекса новинара Србије о ускраћивању информација које би могле да утичу на став читалаца.

ПОГЛАВЉЕ I, ТАЧКА 4

Из истих разлога сматрамо да нема основа ни теза о кршењу тачке 4 Поглавља И о неопходности консултовања више извора. У спорном тексту, читаоцима су понуђени линкови на све текстове Политике о којима је било речи, као и на одговор Јелене Попадић Фонду за хуманитарно право.

Како је у питању анализа о начину извештавања дневног листа Политика, а не о начинима путем којих су новинари овог листа дошли до података којима баратају, није било потребе да се консултује било који извор, изузев текстова о којима је реч.

Свако интервјуисање прве или друге стране, или сабирање износа којима се у свом раду бавила потписница жалбе, представљало би наставак Политикиног серијала или полемика које су потом уследиле. А то у старту није била намера овог текста. Пре свега зато што– како је горе наведено – није реч о истраживачком новинарству, већ о анализи објављених новинских прилога.

Ауторки је у том контексту пре свега било битно на који је начин потписница жалбе третирала податке које је добила из Фонда за хуманитарно право (није их укључила у текст), односно деманти те организације (када је констатовала како није важно како је новац потрошен, већ чињеница да је потрошен). Прилог – деманти Фонда за хуманитарно право, у којем се та организација бави наводима из текста Јелене Попадић и материјалима које Јелена Попадић помиње у свом тексту и које је приложила уз жалбу.

Све остало што су желели да сазнају о том случају, заинтересовани читаоци могли су да учине кликом на линкове који су на нашем сајту јасно назначени.

ПОГЛАВЉЕ V, ТАЧКА 1

ПОГЛАВЉЕ I, ТАЧКА 1

Потписница жалбе наводи да је Тамара Скроза злонамерно обманула јавност тврдећи да „оно што је Политика објавила као небеску мистерију, углавном није никаква тајна“, јер, како додаје, „НВО организације не објављују јавно изводе о уплатама из Трезора“, а „на порталима већине организација нису наведени појединачни износи донација од појединих организација за конкретне пројекте“.

Тезу да подаци објављени у Политици „углавном нису никаква тајна“ доказала је сама ауторка, пошто их је пронашла у јавно доступним документима – на једном америчком сајту, односно у Трезору (који је јавна институција).

Све то значи да онај ко жели да до њих дође, то може да учини на исти или сличан начин, уз мање или више труда.

У сваком случају, у питању нису подаци које је било ко могао да сакрије – ако ни због чега другог, оно због тога што се донације уплаћују на легалне банковне рачуне легално регистрованих организација, с легитимно образложеном наменом.

На основу чланова 19. и 21. Статута Савета за штампу и чланова 15. и 16. Пословника о раду Комисије за жалбе, Комисија за жалбе Савета за штампу у саставу: Стојан Марковић, Владо Мареш, Иван Цвејић, Марија Кордић, Петар Јеремић, Златко Чобовић, Владимир Радомировић, Ивана Стјеља и Драган Ђорђевић, на седници одржаној 31.3.2016. године, једногласно доноси


ОДЛУКУ


Текстом “Опасне и злонамерне манипулације дневног листа ‘Политика’”, објављеним 15. јануара 2016. године, портал “Цензоловка” није прекршио одредбе Кодекса новинара Србије.


ОБРАЗЛОЖЕЊЕ


Жалбу Савету за штампу поднела је Јелена Попадић, новинарка «Политике», сматрајући да су текстом прекршене, пре свега, одредбе Кодекса које се односе на новинарску пажњу, јер нема «друге стране», тачније није позвана као ауторка текста којим се «Цензоловка» бави. Такође, прећутане су значајне чињенице које могу да утичу на став јавности, што Кодекс изричито забрањује. У жалби се истиче и да је ауторка текста Тамара Скрозза «манипулисала истином», односно да је цитирала само оне делове текста Јелене Попадић који подстичу њену тезу – да «Политика» породиље представља страним плаћеницима, чиме су повређене и одредбе Кодекса о истинитости извештавања.

У одговору на жалбу, Перица Гуњић, главни и одговорни уредник портала „Цензоловка“, навео је да је спрони текст објављен са јасном назнаком „мишљења“, што значи да је у питању анализа, односно коментар, а не истраживачки текст. У анализи се новинар бави већ објављеним материјалом, који интерпретира из свог угла, без потребе да узима изјаву особе која је тај текст писала. „У том случају није позвана не само ’друга страна’ - ’Политика’, већ ни ’прва страна’, то јест цивилни сектор о којем је писала“, иситче се у одговору, уз објашњење да у тексту постоје линкови ка тексту у којем је у анализи било речи, као и ка одговору Јелене Попадић, на који она указује у жалби, тако да је свако ко је хтео могао да се додатно инфорише о свему што је објављено у вези са темом која је анализирана.

Чланови Комисије за жалбе оценили су да је ауторка текста који је објавила „Цензловка“ изнела мишљење, на које сваки аутор има право, све док изнети ставови не угрожавају права неког другог. По мишљењу Комисије, будући да је реч о коментару, није било неопходно да се додатно прикупљају информације, нити позива било која страна у спору, јер је анализа писана на основу онога што је већ објављено. Читаоцима су понуђени линкови ка свим текстовима који се у анализи помињу, због чега се не може говорити ни о томе да је Кодекс прекршен прећуткивањем битних информација.

Део чланова Комисије указао је и на то да је подносилац жалбе могао да се, пре подношења жалбе Савету за штампу, обрати порталу «Цензоловка» са захтевом да објави реаговање на спорни текст, односно да отвори полемику.

Због свега изнетог, Комисија је једногласно одлучила да портал „Цензоловка“ није прекршио одредбе Кодекса новинара Србије.

 

Нови Сад, 31.3.2016.                                                                 


Председавајући
Стојан Марковић