Жалбени поступци

НАПОМЕНА: Користите ћирилична словa

Александар Родић против листа Политика

Комисија није успела да усагласи одлуку
Александар Родић
Политика
Штампано издање
24.01.2016.

Комплетна жалба у прилогу

ОДГОВОР НА ЖАЛБУ

Господин Александар Родић и његови адвокати на више места свесно манипулишу чињеницама у жалби коју сматрам неоснованом.

1) Родић и његови адвокати тврде да је (случајним) објављивањем адресе господина Родића „грубо прекршен члан IV Кодекса новинара Србије који прописује новинарску одговорност“. Међутим, господин Родић и његови заступници прелазе преко чињенице да се члан Кодекса на који се позивају односи на правило претпоставке невиности, по којем се нико не сме прогласити кривим до изрицања судске пресуде. У смерницама које се односе на поштовање невиности прецизно се наводи другачије од оног како интерпретирају подносиоци жалбе:

„Заштита приватности и идентитета подразумева не само заштиту имена (означавање осумњиченог иницијалима), већ и заштиту других података који би могли да упуте на његов идентитет: фотографија, адреса, опис изгледа, брачно стање, социјални статус, припадност некој групи, имена суседа, рођака и пријатеља.“.

Господин Родић се нигде не наводи као извршилац кривичног дела или као осумњичени у тексту на који се жалио, те се на њега у овом случају члан IV Кодекса новинара не односи. Једноставно, да је господин Родић проглашен кривим за неко кривично дело пре судске пресуде у тексту „Зашто АИК банка сопствени уговор сматра спекулацијом“, основ за његову жалбу би можда и постојао. Осим, ако господин Родић не сматра кривичним делом уговор који је потписао са банком.

Али, мимо тога, „Политика“ јесте мојом случајном грешком објавила један Родићев лични податак, ту грешку смо одмах признали и због тога се јавно извинили. Међутим, намера у овом случају није постојала, јер се из објављеног документа види да су исти ти подаци на седам других места избрисани.

Међутим, Родић и његови адвокати и овде свесно манипулишу чињеницама. Они наводе да се тај пропуст догодио „у тренутку када се спроводи медијски линч подносиоца жалбе, због чега му је живот угрожен, чему сведоче претње смрћу које је подносилац жалбе добијао, а које су пријављене државним органима МУП-а “.

Подсећам чланове Комисије за жалбе Савета да је Родић претње пријавио два месеца пре објављивања текста у „Политици“, затим да је због упућених претњи преко сајта Курира ухапшен Д.З.(1975) из Сурдулице (саопштење МУП од 29.11.2015.) и да је МУП касније проценио да Родићу није угрожена безбедност.

Осим тога, адреса становања Родића је јавни податак, јер је сам Родић ту информацију, као и приватну мејл адресу, али и број фиксног и мобилног телефона поставио на интернет 12. априла 2012. године, приликом регистрације три своја вебсајта. Принт скрин тог податка Вам достављам у прилогу, уз молбу да заштитите Родићеве личне податке када овај одговор будете објављивали на сајту Савета за штампу.

2) Господин Родић и његови адвокати и у тачки 2. жалбе настављају са манипулацијама. Они наводе да спорни кредит није одобрен господину Родићу, већ фирми Фатман. Међутим, они нигде не наводе да је управо господин Родић власник 100 одсто капитала фирме Фатман што се може проверити у Агенцији за привредне регистре (АПР).

Друга битна ствар је то што се у жалби наводе средства обезбеђења кредита потпуно супротна од оног који су Родић и представник АИК банке оверили код јавног бележника и поднели једном државном органу. У прилогу Вам достављам Уговор о залози власничког удела из којег се види да је Родић потписао уговор (не фирма Фатман), као и да је предмет обезбеђења кредита 100 одсто улога у фирми Фатман (члан 2. уговора), што је потпуно супротно ономе што сада тврде подносиоци жалбе. Достављам Вам и јавно-бележничку оверу коју је потврдио јавни бележник Ђорђе Сибиновић, а што има снагу судске овере.

Подсетићу Вас да је спорни уговор објављен у „Политици“ након што је АИК банка такав уговор прогласила „спекулацијом“. Прво се дакле тврдило да је уговор „спекулација“, а сада се у жалби наводе потпуно другачији подаци.

О постојању јавног интереса који је постојао у објављивању уговора излишно је трошити речи.

Жалбу господина Родића и његових адвоката сматрам још једним покушајем застрашивања од стране неког ко је лажно тврдио да је откупио потраживања „Политике“ и представљао се као нови власник листа.

Душан Телесковић,

Лист Политика

На основу чланова 19. и 21. Статута Савета за штампу и чланова 15. и 16. Пословника о раду Комисије за жалбе, Комисија за жалбе Савета за штампу у саставу: Невена Кривокапић, Владо Мареш, Иван Цвејић, Тамара Скрозза, Петар Јеремић, Стојан Марковић, Златко Чобовић, Владимир Радомировић, Ивана Стјеља и Драган Ђорђевић, на седници одржаној 26.2.2016. године, није успела да усагласи одлуку о томе да ли је „Политика “ текстом “Зашто АИК банка сопствени уговор назива спекулацијом”, објављеним 24. јануара 2016. године, прекршила одредбе Кодекса новинара Србије. За одлуку да Кодекс није прекршен гласало је пет чланова Комисије, четири су била уздржана, а један члан Комисије је гласао да је Кодекс прекршен, тако да за одлуку није било потребне већине од осам гласова.


ОБРАЗЛОЖЕЊЕ


Адвокат Александра Родића поднео је жалбу Савету за штампу због нарушавања приватности, јер је “Политика” објавила Уговор о залози власничког удела измеђуРодића и АИК банке у којем је објављена и адреса Александра Родића. Главна уредница “Политике” сутрадан се извинила због грешке, али, без обзира на то, адвокати сматрају да Савет за штампу мора да казни овакав поступак листа, јер је до пропуста дошло “у тренутку када се спроводи медијски линч Александра Родића и када добија претње смрћу”. Кад је реч о садржају текста, аутор, по мишљењу подносиоца жалбе, жели да пословање Александра Родића прикаже као незаконито и сумњиво. У тексту се, како се, између осталог, истиче, “инсинуира да је АлександруРодићу износ од 1,9 милиона готово поклоњен, јер за обезбеђење кредита нису дата одговарајућа средства, иако то није тачно“. У жалби је наведено седам средстава обезбеђења кредита, од којих је у тексту наведено само једно.

У одговору на жалбу аутор текста у “Политици” навео је да се редакција већ извинила због ненамерног објављивања адресе из уговора, а о томе да није постојала никаква лоша намера сведочи и то да су Родићеви лични подаци сакривени на седам других места. Новинар је уз одговор приложио уговор о залогу власничког удела који је предат АПР-у, каои јавнобележнички запис, додајући да му је потпуно нејасно како је могуће да адвокати сада тврде нешто супротно ономе што пише у уговору предатом званичном државном органу. Он је навео и да је несумњив јавни интерес да се о овоме пише, те да жалбу сматра покушајем застрашивања.

Чланови Комисије нису имали јединствен став о томе да ли је „Политика“ у свему поступила у складу са Кодексом. Већина чланова је сматрала да је до објављивања адресе у уговору дошло случајно, те да је извињење редакције довољно, односно да је тиме на неки начин грешка отклоњена, јер нема основа да се верује да је, из било ког разлога, то урађено са неком намером. Кад је реч о садржају текста, део чланова Комисије нагласио је да и у самом тексту, али и у жалби има нејасних делова, на основу којих је тешко закључити зашто адвокати тврде да је у залог дато нешто чега нема у уговору, а да је новинару то било познато. Већина чланова Комисије сматрала је да су сви аргументи на страни редакције, односно да подносилац жалбе није ничим доказао своје тврдње да су објављење нетачне информације. Међутим, како је „за“ одлуку да Кодекс није прекршен гласало пет чланова Комисије, док су четири била „уздржана“, а један „против“, одлука није донета.

 

Београд, 26.2.2016.                                                                                  


Председавајућа
НевенаКривокапић