Жалбени поступци

НАПОМЕНА: Користите ћирилична словa

Јелена Милић против дневног листа Политика II

Жалба решена: нема прекршаја кодекса
Јелена Милић
Политика
Штампано издање
02.09.2015.

Подносим жалбу против дневног листа Политика због текста аутора Мухарема Баздуља: Политика сентименталности, објављеног у Политици 2.9.2015. године.

Сматрам да су овим текстом повређена начела I, IV, V i VII Кодекса новинара Србије и да ми је истим нарушен углед и угрожена безбедност.

Овај текст, сада већ други по реду представља организовану кампању инсинуација да је мој рад и рад организације коју водим (НВО Центар за евроатлантске студије) - НАТО лобирање - што је јавно изношење неистине.

Наиме, поред чињенице да Закон о лобирању у Србији не постоји, и да лобирање као званично занимање самим тим не постоји ни у класификацији делатности - те се њиме нико не може легално ни бавити, важно је истаћи (и познавати) разлику између лобирања и јавног заговарања. Лобирање се дефинише као покушај представника неког ужег интереса да оствари утицај на законодавну или извршну власт, а у сврху промоције или заштите свог или интереса свог клијента, а јавно заговарање се пре свега односи на промоцију и заштиту одређене вредности, кроз спровођење различитих грађанских инцијатива, као и активностима којима се превасходно утиче на подизање јавне свести и придобијање подршке јавности по неком питању.Јавно заговарање је широк и дуготрајан процес који захтева знања из управљања, комуникације, права и оно је увек у вези са јавним интересом коме помаже да се конституише. Управо јавно заговарање је оно чиме се бавим ја и организација коју водим.

Наглашавам да су информације о свим пројектима које спроводи Центар за евроатлантске студије као и о донаторима који финансијски подржавају ове пројекте, јавно доступне на интернет страни Центра, као и да све активности које самостално, као појединац, обављам у циљу заговарања поштовања људских права и транзиционе правде - финансирам независно и сама. Истичем и чињеницу да је Центру за евроатлантске студије, кроз одређене уговоре о донаторству управо забрањено да се бави лобирањем.

С друге стране, имајући у виду историју односа Србије и НАТО-а, јавно изношење оваквих неистина и карактерисање мог рада као НАТО лобирања, поред тога што девалвира мој рад, и рад организације коју водим - угрожава моју и безбедност моје породице, јер у јавности намерно ствара погрешан утисак о мени и мом раду што код одређеног дела јавности може изазвати бес и евентуалне нежељене реакције према мени и мојој породици лично.

Предлажем Савету за штампу да осуди овакав поступак, јавно осуди предметни текст као неетички, непрофесионалан и штетан.

Поштовани,

Чим сам видела текст који је у Политици објавио Владимир Кецмановић, понудила сам госпођи Милић да напише текст за Политику. Јелена ми није одговорила. Само се по себи разуме да сам о томе сачувала траг у мобилном телефону.

Коментари у Политици су слободни. То важи и за коментаре Владимира Кецмановића и за коментаре Мухарема Баздуља.

Колегијум Политике је запрепашћен жалбом госпође Милић, тим пре што ово није први пут да је наши сарадници или новинари називају лобисткињом за улазак Србије у НАТО. Под тим подразумевамо да она активно јавно лобира да Србија уђе у НАТО. Ако то није истина, и ако се госпођа Милић заправо противи уласку Србије у НАТО, биће нам драго да о томе обавестимо читаоце.

Поздрав, Љиљана Смајловић

На основу чланова 22. и 24. Статута Савета за штампу и чланова 15. и 16. Пословника о раду Комисије за жалбе, Комисија за жалбе Савета за штампу у саставу: Владо Мареш, Иван Цвејић, Тамара Скрозза, Марија Кордић, Петар Јеремић, Стојан Марковић, Златко Чобовић, Владимир Радомировић, Невена Кривокапић, Ивана Стјеља и Драган Ђорђевић, на седници одржаној 24.9.2015. године, већином гласова доноси

ОДЛУКУ

Текстом “Политика сентименталности“, објављеним 3. септембра 2015. године, дневни лист “Политика” није прекршио одредбе Кодекса новинара Србије.

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ

Жалбу Савету за штампу поднела је Јелена Милић оцењујући да су текстом прекршене одредбе Кодекса новинара Србије које се односе на истинитост извешвања, одговорност новинара, новинарску пажњу и поштовање приватости. Јелена Милић је навела да је реч о другом по реду тексту ,“Политика сентименталности” Мухарема Баздуља, који „представља организовану кампању инсинуација да је мој рад и рад организације коју водим (НВО Центар за евроатланске студије) НАТО лобирање – што је јавно изношење неистине“. Она је истакла да, осим чињенице да у Србији не постоји закон о лобирању, па се лобирањем нико ни не може легално бавити, постоји разлика између лобирања и јавног заговарања. „Лобирање се дефинише као покушај представника неког ужег интереса да оствари утицај на законодавну или извршну власт, а у сврху промоције или заштите свог или интереса свог клијента, а јавно заговарање се пре свега односи на промоцију и заштиту одређене вредности, кроз спровођење различитих грађанских иницијатива, као и активностима којима се превасходно утиче на подизање јавне свести и придобијање подршке јавности по неком питању“, истиче се у жалби.Јелена Милић је истакла и да јавно изношење оваквих квалификација, имајући у виду исторују односа Србије и НАТО пакта, како је нагласила, не само да девалвира њен рад, него и угрожава њену и безбедост њене породице.

У одговору на обе жалбе које је Јелена Милић поднела због текстова Владимира Кецмановића и Мухарема Баздуља, главна и одговорна уредница „Политике“ Љиљана Смајловић  навела је да је, чим је видела текст Владимира Кецмановића, Јелени Милић понудила да објави текст у „Политици“, али да она није ни одговорила на тај предлог. Наводећи да су коментари у „Политици“ слободни, што важи и за Кецмановића и Баздуља, Љиљана Смајловић је истакла и да је колегијум листа „запрепашћен жалбом госпође Милић“, тим пре што ово није први пут да је новинари или сарадници листа називају лобисткињим за улазак Србије у НАТО. „Под тим подразумевамо да она активно јавно лобира да Србија уђе у НАТО. Ако то није истина, и ако се госпођа Милић заправо противи уласку Србије у НАТО, биће нам драго да о томе обавестимо читаоце“.

По мишљењу чланова Комисије, употреба израза „НАТО лобисткиња“ сама по себи није увредљива, нити указује на противзаконито деловање. Лобирање је одомаћен израз за јавно заговарање одређеног става, а у Србији није законом забрањено, већ само није уређено. Комисија зато сматра да је и аутор спорног текста овај израз употребио верујући да он описује активности Јелене Милић и организације коју води.

Већина чланова Комисије сматрала је и да је аутор у тексту изнео вредносне судове, који садрже и критику одређених потеза госпође Милић, али да није пређена граница преко које би се изнете квалификације могле сматрати увредљивим или дискриминаторним. Јелена Милић као неко ко јавно заговара улазак Србије у НАТО мора бити свесна да ће, због тога, бити изложена критикама оних који се томе противе, што је и овога пута случај. Критике аутора текста односе се пре свега на НАТО пакт, који он сматра најодговорнијим за стотине хиљада избеглица и, у вези са тим, на неке од потеза Јелене Милић, као некога ко заговара приступање Србије НАТО тој организацији.

Комисија је такође оценила да аутор текста није нарушио приватност Јелене Милић и њене породице, будући да нису изнети никакви детаљи из њеног приватног живота, сем онога што је сама објавила на друштвеним мрежама.

Комисија је, због свега тога, са осам гласова „за“ и три „уздржана“ одлучила да „Политика“ објављивајем спорног текста није прекршила Кодекс новинара Србије.

Београд, 24.9.2015.

Председавајући
Владо Мареш