Жалбени поступци

НАПОМЕНА: Користите ћирилична словa

Јелена Милић против листа Печат

Комисија није успела да усагласи одлуку
Јелена Милић
Печат
Штампано издање и интернет
28.08.2015.

Подносим жалбу Савету за штампу против часописа Печат због текста аутора Филипа Родића: Доброчинство се не гура под тепих - самопрокламовање наводне хуманости, објављеног 28.8.2015.

Сматрам да је текст супротан начелима I, IV, V i VII Кодекса новинара Србије, и да својим садржајем нарушава мој углед и угрожава моју личну безбедност.

У тексту се отворено наводе неистине да сам избеглицама које се тренутно налазе у Београду, пружала помоћ ради самопрокламовања, и како се даље у тексту објашњава - не само због тога, већ се јавном анализом моје радне историје у којој се ја и моји сарадници представљамо као непријатељи Србије - долази до закључка да све што радим у вези пружања помоћи избеглицама има дубљу - по импликацији аутора - издајничку конотацију.

Аутор ме у тексту отворено назива "НАТО лобисткињом". Подсећам да постоји велика формално правна разлика између јавног заговарања и лобирања, као и да у Србији лобирање није уређено законом, па је тако лобирање као јавни посао - недозвољена радња, што значи да ме аутор текста, карактеришући ме као НАТО лобисткињу, индиректно представља као некога ко не поступа у складу са законима Србије.

С друге стране, имајући у виду историју односа Србије и НАТО-а, као и лица које аутор помиње у тексту, јавно изношење оваквих неистина и карактерисање мог рада као НАТО лобирања, поред тога што девалвира мој рад, и рад организације коју водим - угрожава моју и безбедност моје породице, јер у јавности намерно ствара погрешан утисак о мени и мом раду што код одређеног дела јавности може изазвати бес и евентуалне нежељене реакције према мени и мојој породици лично.

Надаље, аутор ме, позивајући се на важеће законе Србије, јавно оптужује да сам исте прекршила, тиме што сам путем моје facebook стране и путем twitter налога објављивала фотографије сиријске породице у току њиховог путовања ка Мађарској, приликом чега поставља сугестивно питање да ли сам тиме прекршила Кривични законик, односно да ли сам себи или другоме прибавила корист омогућавајући другоме недозвољен прелаз границе Србије, или незаконит боравак или транзит кроз Србију. Иако је такав навод апсолутно апсурдан, обзиром на тренутну избегличку кризу односно медијску испраћеност кретања избеглица, преноса уживо путем свих светских медија њиховог илегалног прелаза преко граница - он директно нарушава мој углед и углед моје породице и истовремено угрожава моју безбедност и безбедност моје породице.

Наглашавам да су информације о свим пројектима које спроводи Центар за евроатлантске студије као и о донаторима који финансијски подржавају ове пројекте, јавно доступне на интернет страни Центра, као и да све активности које самостално, као појединац, обављам у циљу заговарања поштовања људских права и транзиционе правде - финансирам независно и сама. Сваки други навод је неистинит, и као такав - уколико је објављен у било којем медију - представља нарушавање мог угледа, угрожавање моје безбедности и кршење Кодекса новинара Србије.

Овим текстом Печат као јавно гласило, малициозним изношењем нетачности о мом приватном и пословном животу, обесхрабрио је друге да учине хумани гест и пруже помоћ избеглицама које се тренутно налазе у Београду - што, поред нарушавања мог угледа и нарушавања моје безбедности има шире негативне последице по наше друштво.

Предлажем Савету за штампу да осуди овакав поступак, јавно осуди предметни текст као неетички, непрофесионалан и штетан.

Поштовани,

Обраћамо вам се поводом жалбе коју је против Печата поднела Јелена Милић. Да би наш одговор био јаснији, у њему цитирамо текст из жалбе коју вам је Јелена Милић поднела.

“У тексту се отворено наводе неистине да сам избеглицама које се тренутно налазе у Београду, пружала помоћ ради самопрокламовања, и како се даље у тексту објашњава - не само због тога, већ се јавном анализом моје радне историје у којој се ја и моји сарадници представљамо као непријатељи Србије - долази до закључка да све што радим у вези пружања помоћи избеглицама има дубљу - по импликацији аутора - издајничку конотацију.”

У жалби Јелена Милић није навела које су то неистине изнете, па зато на ово не можемо ни да одговоримо. Напротив, неистинита је основна тврдња Јелене Милић, да смо устврдили да је избеглицама „пружала помоћ ради саморекламовања“, што се уосталом без проблема може утврдити увид у текст који је оспорила. Штавише, све информације које смо објавили, нашли смо на њеном фејсбук профилу и твитеру који су отворени за јавност. У анализи њене радне историје представљено је оно што су она и њени сарадници радили, па ако је та активност “непријатељска” по Србију, нисмо ми криви што смо на то указали и то чињенички поткрепили. У крајњој линији, на јавности је да процени шта је то пријатељско, а шта непријатељско у било чијем деловању. Што се тиче самопрокламовања, такав се утисак стиче због начина на који је она сама представила помоћ коју је пружила. Поновићемо, њени налози на друштвеним мрежама су јавни и једини разлог за то може бити тај да жели да што већи аудиторијум има приступ ономе што она објављује. До информација нисмо дошли никаквим хаковањем.

“Аутор ме у тексту отворено назива ‘НАТО лобисткињом’. Подсећам да постоји велика формално правна разлика између јавног заговарања и лобирања, као и да у Србији лобирање није уређено законом, па је тако лобирање као јавни посао - недозвољена радња, што значи да ме аутор текста, карактеришући ме као НАТО лобисткињу, индиректно представља као некога ко не поступа у складу са законима Србије.”

За сам појам лобирања постоји више дефиниција и тумачења, али суштински се све своде на једно – ради се о пропагирању одређеног интереса. Америчко удружење професионалаца за односе с властима лобирање дефинише као: “Пропагирање одређеног мишљења од стране појединаца или група” и “организовано вршење утицаја за интерес појединца или групе”. Истиче се да је контакт са државним званичницима тек мали део процеса лобирања, а да се највећи односи на “припреме, информисање и комуницирање”. Такође, према једној од дефиниција, “лобирање” је само део, односно “једна од техника јавног заговарања”. Др Драган Голубовић у свом научном раду “Заговарање и лобирање у парламенту и органима извршне власти: Упоредна искуства и препоруке за Србију” (Београд 2009) који је сачинио у сарадњи са УНДП и Европском унијом, наводи: “Лобирање се дефинише као организовано деловање појединаца и интересних група којим се утиче на одлуке представника законодавне и извршне власти, а чији је циљ да се промовишу и заштите одређени легитимни интереси (општи или посебни) ко је ти појединци и групе заступају или представљају. Лобирање може бити неформално (посредно) и формално (непосредно). Под неформалним лобирањем подразумевају се тзв. грађанске иницијативе (grassroot initiatives) и различити облици учешћа појединаца и интересних група у јавном животу (на пример чланци у штампи, саопштења и други писани материјали, учешће у телевизијским емисијама, округли столови, конференције, јавна окупљања, итд.), чији је циљ да се формирањем мишљења јавности утиче на одлуке представника власти. Неформално лобирање заправо је синоним за јавно заговарање (public advocacy)”. Нама познате активности Јелене Милић потпуно се уклапају у ову дефиницију. Како на сајту Центра за евроатлантске студије пише, ова организација један део новца добија од НАТО дивизије за јавну дипломатију у циљу спровођења једног од својих циљева – “да ојача сарадњу са НАТО и заговара пуно и активно чланство Републике Србије у Алијанси”. “Како би остварио своју мисију, ЦЕАС таргетира креаторе српске политике и јавно мњење у Србији, као и међународне организације, владе и друге актере који се баве Србијом и регионом Западног Балкана”. Звучи као лобирање. То да ли је лобирање законом регулисано у Републици Србији, није наш проблем. Ми у свом тексту чак нисмо ни поставили питање да ли госпођа Милић и на овај начин крши законе Републике Србије, али пошто је она то сама поменула, можда би надлежне институције требало и тиме да се позабаве.

“С друге стране, имајући у виду историју односа Србије и НАТО-а, као и лица које аутор помиње у тексту, јавно изношење оваквих неистина и карактерисање мог рада као НАТО лобирања, поред тога што девалвира мој рад, и рад организације коју водим - угрожава моју и безбедност моје породице, јер у јавности намерно ствара погрешан утисак о мени и мом раду што код одређеног дела јавности може изазвати бес и евентуалне нежељене реакције према мени и мојој породици лично”.

Као што смо видели, рад Јелене Милић се може дефинисати као лобирање, а Печат ни на који начин није девалвирао њен рад, него га је представио онаквим какав он јесте, или барем како га госпођа Милић представља у јавности. Поново бисмо молили Јелену Милић да каже које су то неистине изнете на њен рачун. Такође, поставља се питање на који то начин ми можемо да угрозимо њену и безбедност њене породице (породицу ниједном речју нисмо поменули). Зашто Јелена Милић увлачи своју породицу у читаву ову причу? Што се „стварања погрешног утиска” тиче, молимо Јелену Милић да нам каже који је то “исправан утисак” о њој и њеном раду, и у случају да смо погрешно схватили да Јелена Милић жели да уђемо у НАТО и ако мисли да је НАТО злочиначка организација, нека то и јавно каже а ми ћемо са великим задовољством своју грешку исправити.

“Надаље, аутор ме, позивајући се на важеће законе Србије, јавно оптужује да сам исте прекршила, тиме што сам путем моје facebook стране и путем twitter налога објављивала фотографије сиријске породице у току њиховог путовања ка Мађарској, приликом чега поставља сугестивно питање да ли сам тиме прекршила Кривични законик, односно да ли сам себи или другоме прибавила корист омогућавајући другоме недозвољен прелаз границе Србије, или незаконит боравак или транзит кроз Србију. Иако је такав навод апсолутно апсурдан, обзиром на тренутну избегличку кризу односно медијску испраћеност кретања избеглица, преноса уживо путем свих светских медија њиховог илегалног прелаза преко граница - он директно нарушава мој углед и углед моје породице и истовремено угрожава моју безбедност и безбедност моје породице.”

Госпођа Милић је овде нешто погрешно схватила. Ми је нисмо оптужили (то могу да учине само надлежни државни органи чију улогу ми не претендујемо да преузмемо) него смо поставили питање (које није било сугестивно, него пропраћено цитатом из Кривичног законика РС) да ли то што је она урадила представља кршење наведених одредаба закона. Такође, ми је нисмо “оптужили” да је закон прекршила објављивањем фотографија, него да су те фотографије доказ могућег кршења закона. Евентуална корист коју је Јелена Милић од овог геста могла имати је нематеријалне врсте (побољшање свог имиџа у јавности), а о томе да ли је било и неке материјалне користи, ми свакако не можемо судити на основу информација којима смо располагали, нити смо то у било којем тренутку навели. Такође, није на нама, нити на госпођи Милић да процењујемо да ли је нека ставка Кривичног законика РС апсурдна или није. Закон је такав какав јесте и све док се на легалан и легитиман начин не промени, мора се поштовати. Процењујући да је тај навод “апсурдан” госпођа Милић показује свој презир и непоштовање основних институција Републике Србије.

“Наглашавам да су информације о свим пројектима које спроводи Центар за евроатлантске студије као и о донаторима који финансијски подржавају ове пројекте, јавно доступне на интернет страни Центра, као и да све активности које самостално, као појединац, обављам у циљу заговарања поштовања људских права и транзиционе правде - финансирам независно и сама. Сваки други навод је неистинит, и као такав - уколико је објављен у било којем медију - представља нарушавање мог угледа, угрожавање моје безбедности и кршење Кодекса новинара Србије.”

Печат ни у једном тренутку није навео да она није независно и сама финансирала своју самосталну активност, него је навео ко финансира њен јавни рад и рад њеног центра.

“Овим текстом Печат као јавно гласило, малициозним изношењем нетачности о мом приватном и пословном животу, обесхрабрио је друге да учине хумани гест и пруже помоћ избеглицама које се тренутно налазе у Београду - што, поред нарушавања мог угледа и нарушавања моје безбедности има шире негативне последице по наше друштво.”

Поново се поставља питање које су то нетачности “малициозно” изнете. Ми никога нисмо обесхрабривали да било коме помогне, него смо писали о једном другачијем углу помоћи коју је пред очима јавности дала Јелена Милић, што не знамо на који начин може нарушити њену безбедност.

Из свега наведеног јасно произлази да су оптужбе Јелене Милић, овакве какве су, потпуно неосноване и због тога њену жалбу Савету сматрамо нападом на слободу штампе и изражавања, и покушај да се зарад застрашивања спречи критичко сагледавање њеног рада и јавног деловања. Претњу сматрамо утолико озбиљнијом што је Јелена Милић, како и сама на сајту своје организације, фејсбуку и твитеру наводи, у блиским везама са најмоћнијом војном организацијом на свету – НАТО и великим бројем светских моћника. Да се ради о застрашивању, а не о жељи да се дође до истине и постигне правда, уверава нас и чињеница да је госпођа Милић одбила нашу понуду да њен одговор/деманти објавимо у свом листу. Такође, желимо да укажемо на њено лицемерје, јер је одбацила могућност да на демократски начин, кроз дијалог (за који се декларативно залаже) оствари своја права, добије задовољење и дођемо до решења, него се одлучила за политику силе. Ово нас додатно уверава да смо били у праву када смо јавности скренули пажњу на начин њеног деловања.

Ми смо у потпуности поштовали процедуру коју предвиђа правилник Савета за штампу, иако нисмо његов члан, и зато нам се чини умесним да поставимо питање да ли о Јелени Милић сме да се пише на било који начин који није апсолутно позитиван, или у Србији, ипак, постоји слобода говора. Сада препуштамо Савету за штампу да нам пружи свој одговор на то кључно питање.

На основу чланова 22. и 24. Статута Савета за штампу и чланова 15. и 16. Пословника о раду Комисије за жалбе, Комисија за жалбе Саветаза штампу у саставу: Владо Мареш, Иван Цвејић, Тамара Скрозза, Марија Кордић, Петар Јеремић, Стојан Марковић, Златко Чобовић, Владимир Радомировић, Невена Кривокапић, Ивана Стјеља и Драган Ђорђевић, на седници одржаној 24.9.2015. године, није успела да усагласи одлуку о томе да ли је „Печат“ текстом “Доброчиство се не гура под тепих – самопромоција наводне хуманости“, објављеним 28.августа 2015. године, прекршио одредбе Кодекса новинара Србије. „За“ одлуку да је Кодекс прекршен гласало је пет чланова Комисије, „против“ је било пет чланова, док је један остао „уздржан“, због чега није било потребне двотрећинске већине ни за једну одлуку.

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ

Јелена Милић поднела је жалбу Савету за штампу, верујући да је спорни текст супротан начелима Кодекса новинара Србије која се односе на истинитост извештавања, одговорност новинара, новинарску пажњу и заштиту приватности, те да се њиме нарушава њен углед и угрожава безбедност. „У тексту се отворено наводе неистине да сам избеглицама које се тренутно налазе у Београду, пружала помоћ ради самопрокламовања и, како се у тексту даље објашњава - не само због тога, већ се јавном анализом моје јавне историје у којој се ја и моји сарадници представаљамо као непријатељи Србије – долази до закључка да све што радим у вези пружања помоћи избеглицама има дубљу – по импликацијама аутора – издајничку конотацију“, истиче се у жалби. Јелена Милић је навела и да је аутор текста назива НАТО лобисткињом и оптужује да је прекршила закон постављајући сугестивно питање да ли је прибавила корист омогућивши некоме недозвољен прелазак границе или незаконит боравак у Србији.

У одговору на жалбу, редакција „Печата“ је, између осталог, навела да је основна тврдња Јелене Милић да је магазин устврдио да је избеглицама пружала помоћ ради самопрокламовања неистинита, те да су све информације које су објавили нашли на њеном Фејсбук профилу и Твитеру, који су отворени за јавност, док је у анализи њене радне историје само представљено оно што су она и њени сарадници до сада радили, „па ако је та активност ’непријатељска по Србију, нисмо ми криви што смо на то указали и чињенички поткрепили“. Редакција је истакла и да Јелена Милић нигде у жалби није навела које су то неистине изнете на њен рачун, као и да је нејасно на који начин су угрозили њену и безбедност њене породице, коју нигде у тексту нису ни поменули. „Рад Јелене Милић се може дефинисати као лобирање, а ’Печат’ ни на који начин није девалвирао њен рад, него га је представио онаквим какав јесте или бар каквим га госпођа Милић представља у јавности“, каже се у одговору.

Комисија за жалбе је узела у обзир и то да је редакција „Печата“ понудила Јелени Милић да одговори на објављени текст, те да је она то одбила, не желећи да „даје легитимитет и кредибилитет нечему што не сматра јавним гласилом“.

Кад је реч о садржају текста, део чланова Комисије сматрао је да је тенеденциозан и да је њиме Јелена Милић означена као неко ко има лошу намеру у односу на грађане Србије јер ради за туђе интересе, односно да је на тај начин дискриминисана на основу идеолошког и политичког опредељења. Без обзира што је реч о јавној личности, која мора бити спремна и да трпи критику због ставова које износи, по оцени ових чланова Комисије, аутор је прешао границу до које само износи критичке ставове о њеном раду, већ је ушао у лични обрачун са идеолошким противником и тиме прекршио Кодекс новинара.

Остали чланови Комисије сматрали су да је аутор саопштио неке информацје о њеним активностима које нису спорне и изнео своје мишљење о томе. При том, није употребио никакве увредљиве квалификације, нити непримерене термине. Сам израз НАТО лобисткиња, по мишљењу Комисије, нема негативну конотацију, с обзиром на то да се врло често користи да би се описале разне врсте јавног заговарања одређених ставова. Овај део чланова Комисије сматрао је и да је „Печат“ поступио у складу са Кодексом новинара, понудивши Јелени Милић да објаве њено реаговање на текст.

Због свега тога, Комисија није успела да донесе одлуку потребном двотрећинском већином.

Београд, 24.9.2015.

Председавајући
Владо Мареш