Жалбени поступци

НАПОМЕНА: Користите ћирилична словa

Институт за трансфузију крви Србије против дневног листа „Ало!“

Комисија није успела да усагласи одлуку
Институт за трансфузију крви Србије
„Ало!“
Штампано издање и интернет
30.07.2014.

У дневном листу „Ало!“ 30. јула објављен је текст о раду Института за трансфузију крви Србије, руководства и запослених у овој кући, под насловом „Без основа и дозволе расписали хитан тендер, Институт незаконито набављао кесе за крв!“. Објављивању текста претходио је следећи след догађања:

У четвртак, 24. јула 2014. године, новинарка листа Ало!, Ружица Кантар, послала је мејлом седам питања на које је истог дана добила одговоре са позивом да дође у Институт. Када смо је позвали да проверимо да ли је добила Е-маил са траженим одговорима, изјавила је да не разуме први одговор. Због тога смо је још једном позвали да дође у Институт да бисмо јој дали на увид сву документацију потребну да би се упознала са случајем, међутим она није прихватила позив.

Због истинитог и тачног информисања, као и ранијег лошег искуства са овим листом, у два наврата смо мејлом (25. и 27. јула 2014. дато у прилогу) послали појашњене одговоре како би новинарка боље разумела тему којом је одабрала да се бави у свом тексту.

У среду, 30. јула 2014. године у листу Ало! објављен је ауторски чланак новинарке Ружице Кантар, а у антрфилеу мали део парафразираних одговора које је добила из Института (објављени текст достављамо у прилогу, http://www.alo.rs/vesti/aktuelno/institut-nezakonito-nabavljao-kese-za-krv/62708).

Поучени претходним искуством са овим листом, чији је главни и одговорни уредник Дејан Вукелић, овог пута нисмо реаговали и нисмо слали деманти, јер као и раније, претпоставили смо, не би био објављен.

Осим тога што сматрамо да нам новинарка Ружица Кантар није указала дужну пажњу, јер је селективно и у фрагментима пренела наше одоговре, у свом тексту је навела низ нетачних и неистинитих података којима је нарушила интегритет и углед стручњака Института који учествују у поступцима јавних набавки, руководства и запослених у Институту.

1. Нетачни су наводи да није било потребе да Институт набавља кесе по хитном поступку. Наиме, Институт је Управи за јавне набавке на њихов захтев у поступку давања мишљења за спровођење хитног поступка доставио све релевантне доказе који оправдавају набавку четвороструких кеса по хитном поступку, а који се пре свега односе на то да је Институт одмах након усвајања финансијског плана за ову годину, благовремено кренуо у отворени поступак набавке 60.000 четвороструких кеса за крв, при чему је Управи за јавне набавке доставио стање залиха четвороструких кеса према последњем закљученом уговору са фотокопијама магацинских картица, на основу чега се на несумњив начин могла утврдити чињеница да постоји несташица кеса за крв без којих би рад и пословање Института били заустављени, чиме би био угрожен здравствени систем Србије у целини.

2. Институт се у Одлуци о покретању поступка није позвао на то да је поднети захтев за заштиту права у отвореном поступку ванредна околност јер му је било познато да Управа за јавне набавке такву околност не третира ванредном околношћу, већ је поступак због хитности окарактерисао као једино правно средство којим је могао да превазиђе насталу ситуацију, а имајући у виду члан 36. Став 1. Тачка 3. Закона о јавним набавкама којим је предвиђено да наручилац може спроводити преговарачки поступак без објављивања јавног позива ако због изузетне хитности проузроковане ванредним околностима или непредвиђеним догађајима, чије наступање ни у ком случају не зависи од воље наручиоца, наручилац није могао да поступи у роковима одређеним за отворени поступак.

3. Како мишљење Управе за јавне набавке не зауставља поступак набавке због хитности, није од пресудног значаја да ли је прво поднет захтев за мишљење о основаности примене преговарачког поступка, или је пак донета Одлука о покретању поступка.

4. Нетачни су наводи да је Институт закључио уговор на 9,8 милиона динара у преговарачком поступку. Увидом у уговор број 3177 од 15.04.2014. године утврђено је да уговорена вредност без ПДВ-а износи 5,9 милиона динара, односно, 6.490.000,00 динара са ПДВ-ом.

5. Навод у тексту да је Институт „кажњен са 40.000 динара“ је нетачан и представља произвољно писање неистине која је вероватно резултат непознавања Закона о јавним набавкама. Институт је платио прописану таксу за вођење управног поступка, што никако није једнако казни.

6. У тексту се наводи и „да је понуђач којем је додељен уговор о набавци, нудио кесе за крв које нису компатибилне за употребу на постојећој опреми Института“, што такође представља неистину. Наиме, није неопходно да кеса и опрема буду истог произвођача, већ да кесе буду компатибилне са опремом, о чему се увек воду рачуна у Институту, па и у наведеном случају. Битно је да компоненте добијене том опремом буду одговарајућег квалитета, што се у поступку јавне набавке у Србији процењује једино у Институту. Ни претходних година нису кесе за крв биле увек истог произвођача као и опрема, као што нису ни у Заводу за трансфузију крви Ниш, или Покрајинском заводу за трансфузију крви и осталим болничким службама за трансфузију крви у Србији који користе исту опрему као и Институт за тарнсфузију крви Србије.

7. Позивање у листу Ало! на диспозитив решења Републичке комисије за заштиту права у поступцима јавних набавки је само по себи, без улажења у чињенично стање, могло да буде повод објављивања текста. Међутим, у Републичкој комисији за заштиту права у поступцима јавних набавки нису сагледали неизбежност покретања хитног поступка, држећи се формалног приступа закону. У тексту је нетачно приказана суштина, односно наша намера да испунимо обавезу да обезбедимо довоље количине крви и превазиђемо насталу ситуацију, због чега је било неопходно да хитно обезбедимо основна средства за рад. Осим тога, поново смо покренули отворени поступак.

Захтев за заштиту права понуђача није неуобичајена појава у поступцима јавних набавки у здравству, напротив, за тим се често посеже због борбе веледрогерија да на малом тржишту задрже своје позиције. У ситуацијама када је уложен захтев за заштиту права понуђача, здравствена установа је због природе своје делатности у обавези да набави предметна добра и обезбеди функционисање здравственог система, сарадњом са другим здравственим установама и расписивањем хитног поступка.

Евентуална техничка грешка не би требало да буде разлог дискредитовања Института за трансфузију крви Србије у ситуацији када је имао преко 2000 давања крви више у првом кварталу ове године у односу на претходну годину, и обавези да задовољи све веће захтеве здравства Београда и највећег дела Србије.

Поменуту јавни набавку Институт је реализовао и завршио у одговарајућем поступку, при чему је остварио уштеду од 12 милиона динара у односу на реалан финансијски план, обезбедивши идентичан број учесника у преговарачком и отвореном поступку. Нама остаје неразјашњено питање да ли је поред свих околности у случају ове јавне набавке, могло да се ради и о сукобу интереса.

У Београду, 4.9.2014.

Гордана Антуљесков

Сарадник за односе с јавношћу

Прим. др сц мед Снежана Јовановић Срзентић

Директор

Институт за трансфузију крви Србије

Уважени чланови Савета за штампу,

Др Снежана Јовановић Срзентић вам је послала такву жалбу, уз такву пратећу документацију, да ја у одбрану редакције АЛО! новина немам шта да додам.

Из свега приложеног јасно се види да АЛО! ни на који начин није прекршио Кодекс новинара Србије. Објавили смо и документовали тачну информацију да је Институт за трансфузију крви Србије прекршио Закон о јавним набавкама, због чега је Републичка комисија за заштиту права у поступцима јавних набавки поништила спорни конкурс.

Директорка у жалби то потврђује, али кривицу сваљује на Републичку комисију за заштиту права у поступцима јавних набавки, државно регулаторно тело које одлучује да ли је нека набавка урађена по закону или не, објаснивши да је та институција погрешила јер се "држала формалног приступа закону" (?!) и да је она, директорка, поступила исправно, а да није исправно поступила државна институција чији је посао да одлучи ко је поступио исправно, а ко није.

Приложена документација такође потврђује да је наш текст у целини, укључујући и одговор Института, написан и објављен у складу са свим правилима професионалног и савесног новинарства.

Ово није први пут да др Јовановић Срзентић врши притисак на редакцију АЛО! и слободу медија, користећи за то државне ресурсе (неко је морао да утроши радне сате и друге ресурсе да би саставио, опремио и послао ову жалбу), тако да од Савета очекујем да једногласно одбаци жалбу као неосновану и на тај начин пошаље поруку државним функционерима који крше закон да су њихови притисци на слободу медија неприхватљиви за професионалце у новинарској професији.

Редакција АЛО! се није уплашила притисака др Јовановић Срзнетић и наставиће да обавештава јавност о свим евентуалним будућим кршењима закона у Институту на чијем је челу.

Такође, очекујемо да ће надлежни органи коначно реаговати на досадашње пропусте др Јовановић Срзентић и њене притиске на слободу медија и да ће наћи начина да спрече даље спровођење те праксе у тако важној државној институцији као што је Институт за трансфузију крви Србије.

С вером у то да је време оних који мисле да се "не треба држати закона као пијан плота" далеко иза нас, срдачно вас поздрављам.

Дејан Вукелић,

главни и одговорни уредник АЛО!

На основу чланова 22. и 24. Статута Савета за штампу и чланова 15. и 16. Пословника о раду Комисије за жалбе, Комисија за жалбе Савета за штампу у саставу: Петар Јеремић, Стојан Марковић, Зоран Ивошевић, Љиљана Смајловић, Тамара Скрозза, Владо Мареш, Иван Цвејић, Марија Кордић и Златко Чобовић, на седници одржаној 25.9.2014. године, није успела да усагласи одлуку о томе да ли је лист „Ало“ текстом „Институт незаконито набављао кесе за крв!“, објављеним 30.јула 2014. године, прекршио одредбе Кодекса новинара Србије. За одлуку да је Кодекс није прекршен било је потребне већине, али она ипак није донета, јер није успуњен услов да „за“ мора да гласа најмање један представник сваког од четири оснивача Савета и бар један представник јавности.

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ

Жалбу Савету за штампу поднео је Институт за трансфузију крви Србије, због текста који „садржи низ нетачних података“, а којим се „нарушава углед и интегритет стручњака Института који учествују у поступцима јавних набавки, руководства и запослених“. У жалби се, између осталог, као нетачни наводе подаци: да није било потребе да Институт набавља кесе по хитном поступку, да се у том поступку позвао на ванредну околност, затим да је нетачно наведена вредност закљученог уговора, да Инситут није кажњен са 40.000 динара, него је реч о такси за вођење управног поступка,,,У жалби се истиче и да су из Института, на питања која им је новинарка листа доставила на ову тему, најпре одговорили, а затим, поучени претходним лошим искуством са том редакцијом, два пут слали и додатна објашњења, од чега је објављен само фрагмент.

У одговору на жалбу Дејан Вукелић, главни и одговорни уредник листа „Ало“, навео је да је објављена и документована тачна информација да је Институт за трансфузију крви прекршио Закон о јавним набавкама, због чега је Републичка комисија за заштиту права у поступцима јавних набавки поништила конкурс, те да директорка Института заправо полемише са том Комисијом. Приложена документација, укључујући и одговоре Института, потврђује, како је истакао, да је текст написан и објављен у складу са правилима савесног и доброг новинарства. Вукелић додаје и да то није први пут да директорка Института „врши притисак на редакцију Ало и слободу медија“.

Већина чланова Комисије сматрала је да је овде реч о тумачењу надлежности два државна органа – Института за трансфузију крви и Републичке комисије за заштиту права у поступцима јавних набавки. Комисија је поништила конкурс, а у Институту верују да Комисија није добро разумела њихове разлоге. Новине су, како је оцењено, текст објавиле на основу документа Комисије и сачекале одговор Института, који је такође пренет.

Два члана Комисије оценила су да Кодекс јесте прекршен, да је текст злонамеран и да одговори које је Институт доставио намерно нису пренети тако да би се објаснило због чега су били принуђени на расписивање конкурса који је поништен.

“За” одлуку да лист „Ало“ није прекршио одредбе Кодекса гласало је седам чланова Комисије за жалбе, док су два члана била “против”. Иако је било потребне двотећинске већине, одлука није донета, јер испуњен други услов прописан правилима рада Комисије – да “за” мора да гласа најмање један представник сваког од четири оснивача Савета и бар један представник јавности.

 

Београд, 25.9.2014.                                                                  Председавајући

                                                                                                  Петар Јеремић