Жалбени поступци

НАПОМЕНА: Користите ћирилична словa

Томица Милосављевић против недељника "НИН"

Жалба решена: нема прекршаја кодекса
Томица Милосављевић
НИН
Штампано издање и интернет
13.10.2011.

Подносим приговор Савету за штампу поводом текста у недељнику НИН, са најавом на насловној страни и наставком на неколико страна, са насловом: Власт штити бившег министра. У поменутом тексту изнето је више неистина, увредљиво, са инсинуирањем моје кривице у вези са активностима током пандемије АХ1Н1 вируса 2009/2010 године, посебно током набавке пандемијске вакцине. Поред тужбе надлежном суду за увреду и клевету, коју имам намеру да поднесем, молим да на Савету за штампу размотрите моју жалбу на неетичко поступање новинара НИН-а.

Захвалан унапред, Томица Милосављевиц у Београду, 14.октобра 2011.

Нема одговора

На основу члана 24. Статута Савета за штампу и чланова 10. и 11. Пословника о раду Комисије за жалбе, Комисија за жалбе Савета за штампу у саставу Миљенко Дерета, Петар Јеремић, Љиљана Смајловић, Стојан Марковић, Александар Ђивуљскиј, Божо Прелевић, Филип Шварм, Тамара Скрозза и генерална секретарка Савета Гордана Новаковић на седници одржаној 27.10.2011. доноси следећу

ОДЛУКУ

Одбија се жалба коју је 17.10.2011. године поднео Томица Милосављевић. Комисија за жалбе је одлучила да текстом „Власт штити бившег министра“ објављеним 13.10.2010. нису прекршене одредбе Кодекса новинара Србије. 

 ОБРАЗЛОЖЕЊЕ

Подносилац жалбе навео је да је у поменутим тексту, изнето више неистина, као и да је текст увредљив и да инсинуира његову кривицу у вези са набавком вакцине у току пандемије АХ1Н1 вируса 2009-2010.године.

Жалба је упућена главном уреднику НИН-а Предрагу Спаићу, који је изразио спремност да се са Милосављевићем договори о евентуалном објављивању одговора или реаговања. Подносилац жалбе је то одбио, уз образложење да није могуће реаговати на нешто што је објављено на насловној и још шест страна у новинама, као и да је „ефекат прљања већ постигнут“.

Чланови комисије оценили су да се чланак новинарке Катарине Прерадовић, објављен у 3172. броју НИН-а односи се на аферу „вакцина“ која се догодила у време министарског мандата подносиоца жалбе – проф. др Томица Милосављевића, те да се тиче политичке, а не градјанске личности именованог, Информације о политичарима и другим носиоцима јавних функција не подлежу ограничењима која веже за информације о приватним лицима. Права политичара у домену јавног информисања су сужена, сразмерно оправданом интересу јавности да зна како се поверене функције власти остварују. То предвидјају не само Закон о јавном информисању (чл.9.) и Кодекс новинара Србије (одељак VI/1), већ овакав положај јавних функционера одговара европским стандардима. О томе сведочи одлука Европског суда за људска права од 8.7. 1986. године у предмету „Лигенс против Аустрије“: „Границе прихватљиве критике су шире ако је она упућена политичарима, а не приватним личностима. За разлику од приватне личности, политичар се неизбежно и свесно излаже помном испитивању сваке своје речи и сваког свог поступка, како од стране новинара, тако и од стране најшире јавности, па зато мора да испољава већи степен толеранције“. То нарочито важи за носиоца министарске власти, на шта упозорава одлука истог суда од 23.4.1992. године у предмету „Кастеллс против Шпаније“: „Границе допуштене критике су шире према влади него према политичарима, а поготову према приватном грађанину.“ Подносилац жалбе је био у прилици да се са изјасни о теми чланка, јер га је, у складу са захтевима новинарске пажње из члана 3. Закона о јавном информисању, новинарка НИН-а контактирала пре објављивања текст. Он то није искористио, сматрајући да треба да ћути док је „процес у току“. Ипак, реаговао је у листу „Данас“ од 22-23. октобра 2011, изјавивши да неће дозволити да буде „топовско месо“, изборне кампање и „колатерална штета предизборних комбинација“. То није засметало „процесу у току“, као што не би сметало ни да се, на позив новинарке НИН-а, изјаснио о улози у набавци вакцина.

Комисија је оценила да је новинарка чланак писала обазриво и с мером, без „тврдих“ исказа, („Чини се да Милосављевић није био сасвим неинформисан о дешаванима везаним за набавку и атест вакцине“ ), говорећи о „недоумицама“ у погледу броја доза, и „заобилажења националне Агенције за лекове“. Ако се има у виду разлика између изјаве жалиоца да ниједну одлуку није донео сам, без консултација са Радном групом за пандемију коју је чинило 16 стручњака („Данас“ од 22.-23.10. 2011.) и изјаве др Бранислава Тиодоревића да је, као члан те радне групе, инсистирао да се вакцина атестира у нашој Агенцији за лекове, не може се закључити да је ауторка чланка повредила каноне Кодекса новинара Србије у погледу новинарске пажње. Утолико пре што је угледни епидемиолог проф. др Зоран Радовановић изразио сумњу да је афера са вакцином „ствар читаве Владе“. Објављени чланак указује, заправо, на дилеме и дубиозе у афери „вакцина“ Комисија за жалбе сматра да је и у интересу жалиоца да се оне отклоне, при чему се не може избећи и питање његове одговорности. Што се наслова чланка тиче, он није увредљив за жалиоца јер има у виду „исхитрену изјаву“ министарке правде да је Томица Милосављевић добијао погрешне информације од директорке РЗЗО, што није демантовано.

Београд, 27.10.2011.