Жалбени поступци

НАПОМЕНА: Користите ћирилична словa

Драгана Бољевић против дневног листа "Блиц"

Жалба решена: прекршај кодекса
Драгана Бољевић
"Блиц"
Штампано издање и интернет
13.10.2013.

КОМИСИЈИ ЗА ЖАЛБЕ

САВЕТА ЗА ШТАМПУ

Б е о г р а д

Подносилац жалбе: Драгана Бољевић

Ж А Л Б А

Против: Дневног листа „Блиц“ и новинара тог листа Жељке Јевтић

Жалба се подноси Комисији за жалбе Савета за штампу, против дневног листа „Блиц“, његових уредника Веселина Симоновића, одговорног уредника, Предрага Михаиловића, уредника Теме дана и Сање Смиљанић, главне уреднице Блица недеље, као и Жељке Јевтић, новинара тог листа, због неистинитих навода, начина на који су представљени ти наводи у тексту насловљеном „Судије чашћавају колеге милионима“ који је тај лист објавио у недељу 13.10.2013. године, у рубрици Тема дана, на насловној и на четврој и петој страни, као и на интернет страници тог листа, а у делу који се односи на подносиоца жалбе, и због необјављивања подносиочевог одговора.

Разлог за изјављивање жалбе је у томе што су наведеним текстом, а потом и необјављивањем одговора подносиоца жалбе, повређене одредбе кодекса новинара и то које се односе на: I Истинитост извештавања, тачке 1. и 4, IV Одговорност новинара, тачке 1. и 6, као и V Новинарску пажњу, тачке 1, 2. и 3.

За изјављену жалбу подносилац жалбе даје следеће

О б р а з л о ж е њ е

Истог дана када је текст објављен подносилац се обратила путем интернета свим њој доступним адресама „Блица“ (Веселину Симоновићу, одговорном уреднику, Предрагу Михаиловићу, уреднику Теме дана и Сањи Смиљанић, главној уредници Блица недеље, која ју је одмах пошто је примила мејл упутила на уредника Теме дана), са захтевом да објаве њен одговор на информацију.

Доказ: одговор

Подносилац напомиње да је Б92, који је пренео текст „Блица“, додајући свој наслов „Бољевићевој милиони за душевни бол“ у коме је тврдио да је подносилац тражила накнаду штете на име душевних болова, одмах исте вечери, након што му је на исти начин као и Блицу достављен одговор, тај одговор и објавио. „Блиц“ то није урадио до данашњег дана.

Све што је наведено у одговору који је тражила да „Блиц“ објави, подносилац предлаже да се узме као саставни део образложења жалбе. Садржина одговора је следећа:

„Поводом чланка објављеног у дневном листу Блиц од недеље, 13.10.2013. године под насловом: „Судије чашћавају колеге милионима“ одбјављеног на насловној, 4. и 5. страници, у рубрици Тема дана, захтевам да на истом месту објавите мог одговор:

Лаж је да је током срамног и незаконито спроведеног реизбора 2009. године и његове ревизије 2011/2012, Високи савет судства (ВСС) ишта утврдио, па и у погледу мог рада. У чланку се наводе, као разлози за моје разрешење, непостојећи и нетачни подаци. Читаоцима се наводе чињенице које уопште не постоје. Створен је утисак да је поступак по мојој тужби већ окончан, иако тек треба да се одлучи о недавно изјављеним жалбама обеју страна. Није истина нити да сам тражила нити да ми је досуђена било каква накнада за нематеријалну штету.

Аутор чланка, дакле, није навео истините и потпуне информације, нити их је изложио на коректан начин. Јер да јесте, он би јавност морао да подсети на:

- Никада на свету се није десило да више од 1000 судија и јавних тужилаца, а то је више од трећине правосуђа државе, буде разрешено.

- Овим чином и тврдоглавим истрајавањем претходне власти да не отклони грешку, бавиле су се читава домаћа и европска стручна јавност и институције током три године.

- Све одлуке ВСС поништио је законодавац децембра 2010, па Уставни суд јула 2012.године.

- Европске и српске институције и стручњаци оценили су рад ВСС у оба састава као нелегалан и нелегитиман, а његове чланове као нестручне, неоспособљене и недостојне.

- У држави која почива на подели власти, наравно да ће судије судити грађанима, па и судији, који је такође грађанин.

- Свако има право на накнаду штете због незаконитог „отпуштања“ и тај је поступак по закону хитан.

- Будући да је све ово неспорно, нормално је да поступак траје кратко.

- Држава која тежи владавини права требало је, и без судског поступка, да накнади штету судијама и смањи штету грађанима.

Позивање на такав ВСС као релевантан извор информација и закључака, навођење непостојећих, нетачних и непотпуних података и нетражење било какве изјаве од мене, непрофесионално је и и не служи на част ни новинару ни Блицу.“

1) Кодекс новинара, када говори о истинитости извештавања, у тачки 1. прописује:

Обавеза је новинара да тачно, објективно, потпуно и благовремено извести о догађајима од интереса за јавност, поштујући право јавности да сазна истину и држећи се основних стандарда новинарске професије.

Као што се из означеног текста може видети, много тога је нетачно:

- Није тачно да судије чашћавају колеге. Реч је о веома једноставној чињеници да у нашем правном систему, као и у свим другим развијеним системима, свакоме, па дакле и судији, који је незаконито „отпуштен“ припада накнада материјалне штете у висини зараде коју би остварио да таквог незаконитог поступања није било, као и право да му буде надокнађена и сваки вид друге штете коју је претрпео таквим незаконитим поступање. Сасвим супротно, не да се не ради о чашћавању, него је реч о основном праву на накнаду штете. Дакле подносиоца жалбе, као ни било ког другог у сличним поступцима, нико није частио.

- Није тачно да су судије, па тако и подносилац жалбе, примали плату и да сада пред судом преко тога траже накнаду штете. Накнада штете се односи само на разлику између плате коју би подносилац остварила да није била незаконито разрешена и накнаде плате коју је добијала у једном периоду, а која је била мања од плате, као и на износ у висини неисплаћене плате, у периоду када подносилац није примала никакву накнаду.

- Створена је погрешна представа да се у овим предметима, па и у подносиочевом, поступа неоправдано брзо иако је реч о типским предметима из радног односа у којима су спорна питања одавно рашчишћено током претходне три године и у којима је по закону прописано хитно поступање.

- Није тачно да је међу првим пресудама донета пресуда у корист подносиоца жалбе. Као прво, донета је само првостепена пресуда; дакле пресуда у пуном значењу те речи, као нешто о чему је суд коначно одлучио, уопште не постоји. И друго, има најмање стопедесет раније донетих првостепених пресуда, а неке од њих су и правоснажне, о чему је почетком септембра известио Јавни сервис у Дневнику.

- Није тачно да практично, само раније разрешене судије досуђују својим колегама накнаду плате, па тако и у случају подносиоца жалбе. Баш у случају подносиоца жалбе судила је судија која је била реизабрана 2009. године. Није тачно, а јесте друштвено штетно правити раздор између раније реизабраних и накнадно изабраних судија и неодговорно продубљивати неповерење јавности у функционисање судства.

- Није тачно да је икада ишта утврђено у поступку пред ВСС. Нелегалан и нелегитиман рад оба састава ВСС, и оног који је спровео реизбор и оног који је преиспитивао одлуке тог ВСС о нереизбору (разрешењу) судија утврђен је и од стране Заштитника грађана и од стране Уставног суда, а и од многих европских институција и стручњака (подносилац жалбе располаже свим тим одлукама и извештајима и на захтев Комисије доставиће их без одлагања). ВСС је радио у непотпуном саставу, без ухапшеног члана из реда судија, са чланом из реда професуре за кога је Агенција за борбу против корупције утврдила да је, ступањем на функцију члана ВСС, повредио закон прихватајући другу јавну функцију. Одлуке о томе да ли ће реизабрати судије, па и подносиоца која је судија од 1988. године, доносио је у року од пола до пет минута и то, супротно закону (уместо са надполовичном већином од 6 гласова) доносио их је са три, четири или пет гласова, у тајном поступку, накнадно се позивајући на нетачне податаке и извештаје незаконито сачињене од стране ненадлежног органа (Министарства правде уместо судова), злоупотребљавајући податке тајних служби и приватне податке о брачном статусу подносиоца и о адвокатској професији њеног супруга, између осталог, без учешћа подносиоца и без омогућавања подносиоцу да сазна шта јој се ставља на терет и да се о томе изјасни.

- Потпуно је неистинита тврдња о 121 предмету у којима је одлука донета након више од две године. Овакав начин писања је скандалозан, не само због навода које је подносилац изнела у одговору, него и због апсолутно измишљене и огромне бројке, која никада није постојала чак и у доказано фалсификованим подацима о раду подносиоца. То је, благо речено, чиста измишљотина. Никаквог другог разлога није било да се ово изнесе осим да се нашкоди угледу подносиоца жалбе.

- Није тачно да је подносилац жалбе уопште тражила накнаду нематеријалне штете за душевни бол или било који други вид нематеријалне штете. Да је текст тако написан да се читалац наводи на такав закључак, види се и по томе што су чак и новинари са Б92 управо тако схватили текст и то као чињеницу извукли у наслов. Пошто није тражена, таква накнада није ни досуђена подносиоцу жалбе. Иначе захтев за накнаду нематеријалне штете за душевне болове због повреде части и угледа и других права личности сасвим је основан, али је подносилац жалбе одлучила да тражи само накнаду материјалне штете, управо претпостављајући да би такав њен захтев био медијски злоупотребљиван.

2) Код истинитости извештавања, у тачки 4. Кодекс прописује:

Новинар је дужан, када је то неопходно, да консултује што више извора и да им омогући да изнесу свој став.

Новинар није ни покушао да контактира подносиоца жалбе, нити се из текста види да је контактирао било кога осим оних који су заинтересовани да оправдају поништени реизбор који је обрукао државу и њене највише институције.

3) У делу у коме говори о одговорности новинара у тачки 1. Кодекс прописује:

Новинар је, пре свега, одговоран својим читаоцима, слушаоцима и гледаоцима. Ту одговорност не сме да подреди интересима других, а посебно интересима издавача, владе и других државних органа. Новинар се мора супротставити свима који крше људска права или се залажу за било коју врсту дискриминације, говор мржње и подстицање насиља.

Као што се несумњиво види новинар и уредници су у потпуности подредили интересе читалаца интересима оних друштвених група које желе да оправдају своје поступање у незаконитом разрешењу судија и тужилаца. Истовремено, њихово поступање је друштвено рушилачко и потпуно супротно обавези да јавност информишу на истинити начин.

4) У делу у коме говори о одговорности новинара у тачки 6. Кодекс прописује:

Новинар негује културу и етику јавне речи, поштује право на одговор, извињење и исправку и дужан је да благовремено објави одговарајућу исправку.

Новинар треба да развија свест о начину функционисања државних институција уместо што инсинуира пристрасност и незаконито поступање судија у случајевима када су судије странке о чијим правима одлучују. Судије, наравно, суде грађанима који траже правну заштиту, па и судијама, који су такође грађани, као што лекари лече лекаре итд.

Као што је већ речено, истог дана када је текст објављен подносилац се обратила путем интернета свим њој доступним адресама „Блица“ (Веселину Симоновићу, одговорном уреднику, Предрагу Михаиловићу, уреднику Теме дана и Сањи Смиљанић, главној уредници Блица недеље), са захтевом да објаве њен одговор на информацију. Не извињење, већ ни одговор није објављен до данас.

5) У делу у коме говори о новинарској пажњи, у тачама 1. и 2. Кодекс прописује:

1. Новинар је обавезан да приступа послу са дужном професионалном пажњом.

2. Новинар не сме слепо да верује извору информација. Новинар мора да води рачуна о томе да извори информација често следе своје интересе или интересе друштвених група којима припадају и прилагођавају своје исказе тим интересима.

3. Прећуткивање чињеница које могу битно да утичу на став јавности о неком догађају једнако је њиховом намерном искривљивању или изношењу лажи.

Из свега раније изнетог види се да је у свему поступљено супротно овим правилима. Нити је новинарка приступила писању чланка са дужном професионалном пажњом, нити се одупрла утицају свог извора информација који очигледно припада групи која брани овако скандалозно поступање државних органа везаних за реизбор и његову ревизију, вероватно у циљу избегавања одговорности, нити је изнела све чињенице које би омогућиле да јавност стекне реалну слику о томе шта се десило, ко је заиста одговоран за насталу штету која ће морати да буде накнађена из државног буџета.

Предлажем да Комисија донесе одлуку којом ће усвојити жалбу и изрекне „Блицу“, његовим уредницима и новинару – аутору чланка, јавну опомену и наложи објављивање своје одлуке и јавне опомене „Блицу“ на одговарајући начин.

16.10.2013 Драгана Бољевић

На основу чланова 22. и 24. Статута Савета за штампу и чланова 15. и 16. Пословника о раду Комисије за жалбе, Комисија за жалбе Савета за штампу у саставу: Зоран Ивошевић, Тамара Скрозза, Филип Шварм, Небоја Спаић, Петар Јеремић, Стојан Марковић, Божо Прелевић, Владо Мареш и Предраг Аздејковић, на седници одржаној 31.10.2013. године, једногласно доноси

ОДЛУКУ

Текстом „Судије чашћавају колеге милионима“, објављеним 13.октобра 2013. године, дневни лист „Блиц“

1. прекршио је тачке 1. и 4. Одељка I (Истинитост извештавања) о обавези новинара да тачно, објективно, потпуно и благовремено извести о догађајима од интереса за јавност, држећи се оснивних стандарда професије и да консултује што више извора и омогући им да изнесу свој став,
2. прекршио тачке 1. и 3. Одељка V (Новинарска пажња) о обавези новинара да приступа послу са дужном професионалном пажњом и да не прећуткује чињенице које могу битно да утичу на став јавности о неком догађају,
3. прекшио и тачку 6. Одељка IV (Одговорност новинара) о обавези новинара да негује културу и етику јавне речи, да поштује право на одговор, извињење и исправку и да благовремено објави одговарајућу исправку.

Налаже се дневном листу „Блиц“ да ову одлуку Комисије објави у штампаном и онлајн издању најкасније у трећем броју од дана достављања одлуке.

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ

Драгана Бољевић поднела је жалбу због, како је навела, неистинитих навода, начина на који су ти наводи представљени у делу текста који се односи на њу, као и због необјављивања њеног одговора на текст. Одговор је, након подношења жалбе, објављен, али је Бољевићева сматрала да одбјављивање одговора седам дана након текста и то само у штампаном издању није испунило сврху, те да редакција и даље сноси одговорност за кршење Кодекса и у овом делу. Сам текст, објављен у оквиру недељне Теме дана, односи се на брзину решавања спорова које за надокнаду штете воде судије разрешене поништеним одлукама Високог савета судства, а Бољевићева је једна од судија који се у тексту помињу. У поднетој жалби она је истакла да текст садржи више потпуно нетачних информација – да је поступак по њеној жалби окончан, да је тражила и да јој је досуђена накнада нематеријалне штете за душевни бол, да је ВСС утврдио да је у чак 121 предмету пресуде донела након више од две године и да је практично разрешена због неажурности. Она је навела и да није тачно да судије „чашћавају своје колеге“, већ да судије, као и сви други незаконито отпушени, имају право на надокнаду нематеријалне штете у висини зараде коју би примали да није било незаконитог отпуштања, да није тачно да се у предметима у којима су подносиоци захтева судије поступа неоправдано брже него у другим сличним случајевима, јер решавање свих предмети из радних односа подразумева хитно поступање, као и да је нетачно да само раније резрешене судије сада својим колегама досуђују накнаду плате, јер управо у њеном случају суди судија који је реизабран 2009. године. Бољевићева је истакла да новинар није у тексту навео истините и потпуне информације, нити их је изложио на коректан начин, јер, између осталог, нигде није наведено да је све одлуке ВСС поништио законодавац 2010, а затим и Уставни суд 2012, као и да су све европске и српске институције и стручњаци оценили да је рад ВСС у два сазива био нелегалан и нелегитиман.

У одговору на жалбу адвокат „Блица“ Душан Стојковић је навео да је одговор Драгане Бољевић у целини објављен у недељном броју (као и текст), јер је тада већи тираж, и то упркос томе што лист није имао обавезу да то уради јер је одговор достављен главном и уредницима рубрика, а не одговорном уреднику. Кад је реч о садржају текста, адвокат истиче да нигде и није наведено да је Бољевићевој досуђена накнада за душевну бол, нити да је она то тражила, као и да су остали подаци у тексту тачни. Он је навео да су новинари имали увид у одлуку Високог савета судста из које су пренети подаци о броју нерешених предмета и разлозима за њено резрешење. Такође, истакнуто је, из података са „Портала судова Србије“ може се видети да се спорови које су покренуле резрешене судије решавају знатно брже у односу на сличне спорове које воде „обични грађани“, као и да је објављивање ових података у интересу јавности, јер грађани као порески обвезници финансирају судску власт и имају права да знају како ради.

Чланови Комисије закључили су да редакција „Блица“ није у овом случају поступила у складу са професионалним стандардима када је реч о објављивању инфомација о одлуци Високог савета судства којом Драгана Бољевић није реизабрана за судију. Реч је о документу који је поништен одлуком Уставног суда и, према томе, практично не постоји, па се новинар  не може на њега позивати, нити користии за текст информације које садржи неважећи документ. Тим пре што нигде у тексту није јасно назначено да је реч о одлуци која је поништена. Комисија је оценила и да, истина, у тексту није наведно да је Бољевићева тражила надокнаду за душевну бол, али је информација о томе да јој је досуђен известан новчани износ, без додатног објашњења да је реч заправо о разлици плате за период у којем није примала пуну, или опште није примала плату, стављена у такав контекст да се читалац наводи на закључак да је управо добила новац за нематеријалну штету, тј. душевни бол. Новинар је изостављањем објашњења о томе шта је заправо исплаћено читаоцу ускратио информацију битну за разумевање и практично га дезинформисао. Комисија је прихватила и оцену подносиоца жалбе да објављивање одговора само у штампаном издању, а и то, по мишљењу вечине чланова Комисије, неблаговремено, није испунило сврху. Редакција је имала обавезу да деманти објави и у онлајн издању, тим пре што је текст имао велики број „шерова“ и изазвао бројне, по подносиоца жалбе неповољне, коментаре.

Комисија, међутим, није прихватила наводе жалбе које се односе на неистинито извештавање о поступцима пред судовима које су покренуле разрешене судије, сматрајући да је редакција са правом указала на проблем да се ови спорови решавају брже од оних које покрећу остали грађани. По мишљењу чланова Комисије, постоји оправдан интерес јавности да то зна и новинари имају право да о томе пишу, користећи, наравно, тачне податке.

Због свега наведеног, Комисија је једногласно одлучила да је „Блиц“ прекршио Кодекс новинара објављивањем спорног текста и неодговарајућим објављивањем одговора подносиоца жалбе и наложила листу да објави ову одлуку.

Београд, 31.10.2013.                                                         

 Председавајући
                                    Зоран Ивошевић