13.06.2019.

Сатирање Савета за штампу: Завршни ударац власти у мисији уништавања квалитетног новинарства



(Извор: Цензоловка) - Ако се има у виду да су власт и њени сарадници из сенке у протекле две године учинили све што су могли како би уништили новинарска удружења, медијске асоцијације, новинарске групе, новинарску борбу и све што иоле мирише на новинарско – није никакво чудо што је на „вишим нивоима“ коначно донесена и одлука о сатирању Савета за штампу.

 

Како сада стоје ствари, најављена Медијска стратегија дозволиће могућност стварања новог савета за штампу, односно постојање више таквих тела. Незванично, у њој се Савет чак и не помиње експлицитно, већ само као „саморегулаторно тело“.

Претходни нацрт стратегије, рађен у сезони 2017–2018, онај који је противуставно поништио лично Александар Вучић, а ствар такође противуставно обзнанила Сузана Васиљевић – предвиђао је нешто сасвим друго, а исто толико погубно: стварање „државног“ савета за штампу, нешто попут РЕМ-а за штампане медије.

Сматрало се, ваљда, да је засад уникатни РЕМ толико позитивно утицао на медијску сцену, да је ред да се слично тело формира и у свету штампе како би и она процветала попут Пинка, Хепија, Студија Б и осталих поноса и дика.

Пошто још не знамо како ова нова стратегија заправо изгледа, у којој форми је отишла у Брисел на проверу, и шта све тачно предвиђа – можемо само да наслутимо како ће заправо проћи Савет и каква му је судба намењена. Оно што је ипак сасвим евидентно јесте да овакав какав је сада – некоме јако смета. Да ли су то нова медијска удружења, која нису ни постојала у време оснивања Савета; да ли удружења која нису репрезентативна, а претендују да то буду; да ли држава којој по правилу смета све у чему сама не учествује, или нешто сасвим друго – овом приликом није ни битно.

 

Рецептура

Битно је да једној од ретких потпуно функционалних медијских институција/организација виси секира над вратом.

Битно је да се неко – из само њему знаних разлога – намерачио да уништи једино медијско тело које се у позитивном смислу помиње у сваком извештају Европске комисије о напретку Србије, једино тело у вези с којим није било практично никаквих скандала, једино које се показало као јаче од свих еснафских зађевица, једино које је преживело и беспарицу, понекад чак и немар оснивача, вишеструке и вишемесечне медијске хајке, и једино које је – упркос свему томе – све ове године истрајавало практично неповређено.

Ако се у обзир узме све то, плус чињеница да су власт и њени сарадници из сенке у протекле две године учинили све што су могли како би уништили новинарска удружења, медијске асоцијације, новинарске групе, новинарску борбу и све што иоле мирише на новинарско – није заправо никакво чудо што је на „вишим нивоима“ донесена и одлука о сатирању Савета за штампу.

Биће, по свој прилици, примењен већ виђени рецепт: уместо јединственог тела које су основала највећа новинарска удружења, свако мање удружење или асоцијација сада формира свој савет, о жалбама се одлучује не више на једној, већ на много адреса. Држави добро, јер је уништила једино јединствено тело које смо имали, а сваки појединачни „саветчић“ равноправно конкурише за буџетско финансирање или тражи новац из неких других каса. Поред XY новинарских удружења, сада добијамо и XY савета за штампу – расуло које нам је и до сада доносило само пропаст.

 

Моја кућа

 

Подразумева се да као чланица Комисије за жалбе Савета за штампу од 2011. до 2018. нисам потпуно објективна и да – пишући о Савету – говорим о својој кући: о кући у коју верујем, у коју сам веровала од првог дана, у којој сам доживела много тога и лепог и непријатног, изгубила много живаца, све то време непрестано верујући у дубок и далекосежан утицај онога што сам градила заједно са још седморо чланова и чланица који су представљали НУНС, УНС, Локал Пресс, Асоцијацију медија, са троје који су представљали јавности и са свим оним небројенима који су нам у раду помагали. Ипак, колико год била субјективна – чињенице су ту, и говоре за себе.

Када сам пре 16 година први пут младим колегама држала семинар о медијској етици, један ме је младић – после сат времена предавања – прекинуо и питао: „А шта је то етика?“

У годинама које су следиле свака прича о медијској етици била је начелна, недовољно јасна и – пре свега – ретка. Иако смо у међувремену дошли до заједничког Кодекса новинара Србије, а Кодекс су (у одређеним контекстима, наравно) почели да помињу чак и уредници таблоида, иако више није било дилеме у вези са значењем појма „медијска етика“, то је и даље била тема о којој се није разговарало, која није перципирана као посебно битна. Све је то променио Савет за штампу.

Осам година од прве седнице Комисије за жалбе, Савет је постао неизбежни део сваке медијске конференције, његови чланови неизбежни саговорници у прилозима о професионализму, а медијска етика пуноправна тема у сваком разговору о медијима и медијској слободи.

Ни срамотни текстови таблоида, ни покушаји дискредитације у медијима који су се нашли пред Саветом, ни вишемесечна кампања у Политици која није била задовољна једном одлуком, па чак ни осуде колега које су нас повремено оптуживале да „непотребно моралишемо“, не да нам нису могле ништа, већ су допринеле да се својим послом бавимо с још више воље и страсти.

Стотине жалби, десетине врло проблематичних, бурне расправе, одлуке које су привлачиле мање или више пажње, предавања на Факултету политичких наука, конференције за новинаре, тренинзи с колегама, медијски наступи чланова Комисије… све то допринело је угледу и утицају који је Савет временом стекао.

При свему томе важно је рећи да углед није изграђен само на домаћој, већ и на међународној сцени. Искуства смо делили с колегама из практично свих европских савета за штампу, а наши случајеви обично су били неупоредиво комплекснији од оних с којима су се они суочавали.

Иако они нису имали проблема с финансирањем (за разлику од нас), иако су њихове одлуке без поговора објављивали сви медији о којима се расправљало (што се код нас није дешавало), иако их нико није прогањао или покушавао да их деградира, иако су њихови савети постојали по сто и више година, у условима неупоредивим с нашим – показало се да смо им сасвим дорасли и да имамо представнике достојне сваке озбиљне расправе о професионалним стандардима.

 

Људи, жалбе, резултати

 

Онај ко је одлучио да тај и такав Савет, због овог или оног циља уништи; да направи нови, другачији, државни или једноставно паралелни – зато мора да буде свестан шта тачно уништава.

Јер, Савет за штампу није само скуп људи који представљају новинарска удружења и медијске асоцијације  и који одлучују о тамо неким жалбама.

Савет је тело које је медијску етику и професионалне стандарде „поставило на мапу“, и тело захваљујући чијем су раду етика и стандарди постали озбиљна тема. Савет је тело које је претеча онлајн портала који данас процењују истинитост објављених медијских садржаја, тело због којег се данас уопште и говори о Кодексу новинара Србије, тело захваљујући којем постоји нада да ће млади новинари о медијској етици размишљати другачије, боље и дубље, од својих старијих колега.

За мене лично, Савет су пре свега људи који су кроз њега прошли и својим учешћем допринели да сви заједно нешто сазнамо, да проширимо знања и видике, увек се изнова уверавајући колико је важно то чиме се бавимо.

Савет су за мене жестоке расправе које сам имала с некадашњом уредницом Курира Маријом Кордић, конструктивна и увек изазовна неслагања с Љиљаном Смајловић или Стојаном Марковићем, незаборавне реченице Боже Прелевића, антологијски осврт драгог колеге Небојше Спаића на таблоиде и таблоидне људе, блиска сарадња с Горданом Новаковић, као и вишегодишње, мукотрпно, ефектно и дугорочно значајно праћење дневне штампе с колегом Петром Јеремићем.

Савет је за мене случај убијеног дечака Ервина Билицког, жалба Бебе КаначкиВладе Георгиева и низа других људи – знаних и незнаних, бесконачне расправе о случајевима дискриминације ЛГБТ покрета, Рома, миграната, Албанаца и Хрвата. Савет су записници са седница и образложења одлука који ће једног дана свакако постати делови неких научних радова, а који су засад „само“ корисно оруђе колегама које тек улазе у професију.

Због свега тога, они који намеравају да униште Савет требало би да се запитају зашто то заправо чине и да ли им то заиста доноси политичку или било какву другу корист.

Они који су својим ћутањем и учешћем у овом или оном телу и радној групи несвесно допринели ситуацији у којој смо сада требало би да коначно устану, повичу и ураде све како би спасли тело у које смо сви заједно уложили толико труда и које је на крају оправдало и тај труд и то поверење.

Коначно, они који све ово гледају са стране и чекају да направе неки „свој“ савет, радујући се унапред слому овог који имамо – требало би да се стиде. Ако за стид знају.

https://www.cenzolovka.rs/etika/satiranje-saveta-za-stampu-zavrsni-udarac-vlasti-u-misiji-unistavanja-kvalitetnog-novinarstva/