24.02.2019.

Самоубиства у медијима – у борби за тираж, жртве се не броје



(Извор: Al Jazeera) - Многи медији у Србији о случајевима суицида извештавају сензационалистички, без емпатије према породицама жртава, каже новинарка Ал јазеере Балканс Анне Марие Ћурчић, која је и сама доживела то искуство.

Постоји ли интерес јавности да зна сваки детаљ самоубиства неког непознатог тинејџера или је просто реч о бескрупулозној борби за читаност у којој се не бирају средства, па поједини медији истражују, некад и широј јавности непознату, породицу у којој се догодила трагедија, педантније и упорније него што то чине кад је реч, рецимо, о злоупотребама политичара?

Ово питање, индиректно је покренула новинарка Ал Јазеере Балканс Анне Марие Ћурчић, отвореним писмом које је упутила премијерки Србије Ани Брнабић, након серије текстова објављених у појединим новинама о самоубиству дванаестогодишњег дечака у једном селу на југу Србије.

Као родитељ, који је и сам неколико месеци раније доживео сличну трагедију, када је њена старија ћерка извршила самоубиство, указала је премијерки на недопустивост таквог начина извештавања и питала је шта ће држава предузети „по питању развијања система специјализоване подршке не само особа са менталним потешкоћама, већ и породица које су доживеле губитак због суицида”.

Премијерка је одговорила да стоји на располагању за разговор на ту тему, али све и да влада усвоји Националну стратегију запревенцију суицида, проблем и даље остаје у медијима, односно њиховом начину извештавања о томе.

 

Ћурћић: Зашто сам писала премијерки Брнабић

“Разлог због којег сам упутила отворено писмо премијерки Србије је нељудски начин на који се извештавало о самоубиству дванаестогодишњег дечака на југу Србије. Постављам питање главним уредницима таблоида: Како их није срамота? Да ли уопште размишљају у каквој се трауми налази породица која тако изгуби неког ближњег? Тај дечак и његова породица данас више нису тема. Да ли се ико пита да ли је та породица добила неку стручну подршку, шта се са њима дешава?”, каже Ћурчић и додаје да је њена породица “имала среће”, ако тако нешто уопште може да се каже, што су имали неопходну подршку и знали коме да се обрате за помоћ.

“Моје лично искуство је било такво да су таблоиди били “релативно коректни”, јер претпостављам да ме неки од тих новинара познају макар са коференција за медије. И у том смислу смо моја породица и ја, условно речено, имали коректан третман. При чему, морам да кажем, ја сам прочитала тек мањи број текстова, нисам могла да читам све”, присећа се Анне Марие Ћурчић, уз напомену да је, “најблаже речено, начин на који се генерално извештава о оваквим стварима скандалозан”.

“Коректан третман”, међутим, није подразумевао изостављање детаља како је извршено самоубиство. А стручњаци управо то препоручују, јер описи начина извршења суицида могу некој другој особи, која је у кризи и размишља о том чину, дати идеју како да то учини, можда је чак и подстаћи на то.

Оно што додатно брине је да су детаљи таквог чина доступни само најближим члановима породице жртве и полицији, па ипак често заврше на насловним странама.

“Не искључујем могућност да су неке породице можда и вољне да поделе ту врсту информација. Али из личног искуства знам да нико из нашег непосредног окружења ни реч није рекао на ту тему. Ја сам одбила да причам о томе, а контактирали су ме да дам изјаву. И срам их било што су ме звали у том тренутку. То одсуство емпатије, елементарне људскости је страшно, а да не говорим о томе да их апсолутно није брига какав ће то ефекат имати на породицу”, каже Ћурчић. “Знају ли да чланови породице кад натрче на такав текст поново преживљавају ту трагедију? Немогуће је описати тај осећај. То је свесно угрожавање живота чланова породице које су изгубиле свог ближњег на тај начин”.

 

'Људска несрећа је постала роба'

Судећи по неким текстовима о самоубиству поменутог дванаестогодишњака – знају. Тако један од таблоидних портала наводи да је полиција чувала оца да не науди себи, те да лекари страхују да дечакова мајка, која је у седмом месецу трудноће, не изгуби бебу. И после овога следи подсећање на детаље из опроштајног писма, још једне у низу информација које, према оцени стручњака, нису за објављивање.

“Узмимо други пример, убијену певачицу Јелену Марјановић, о којој се пише већ две године. Да ли ико размишља о томе да ће њено дете у неком тренутку прочитати неке од тих текстова. Како ће то утицати на њега? О томе се не размишља. Кад су такве теме у питању, не може се говорити о новинарству. Не кажем да о томе не треба да се пише, али се код нас то свело на класично лешинарење. На жалост, живимо у временима, где је људска несрећа постала роба. То се продаје на тржишту. Што већа трагедија, већи број кликова”, каже Анне Марие Ћурчић и додаје да се до већег броја кликова може доћи и квалитетом, односно да је потребно да новинари постану одговорни за изговорену или написану реч.

“Надлежни у држави треба да реагују, новинарска удружења треба да реагују, макар и сваки дан, ако се то понавља. Мора се поставити нека црвена линија и то је одувек био мој став, независно од онога што се десило мојој породици”, сматра Анне Марие Ћурчић.  

На одговорност за написану реч за сада позива Савет за штампу, независно регулаторно тело, којем породице жртава самоубиства могу да се жале због непрофесионалног извештавања медија. То, међутим, не значи да су тиме решили проблем, јер неки таблоиди не признају надлежност Савета, а други често игноришу одлуке тог тела.

“Жалбу Савету за штампу може поднети или особа која је лично оштећена или неко други, али уз њену сагласност. Уколико је реч о деци, обавезна је сагласност родитеља. Постоји могућности и да поступак покрене неко од чланова наше Комисије за жалбе, али у таквим случајевима треба бити опрезан, јер људи који су прошли кроз нешто тако трагично често само желе да о томе престане да се пише и често не желе да се жале, управо да се цео случај не би поново повлачио по медијима, јер их то додатно повређује“, каже Гордана Новаковић, генерални секретар Савета за штампу.

Можда је то и разлог што је број кршења новинарског кодекса када је реч о извештавању о самоубиствима, знатно већи од броја жалби чланова породица.

 

Такмичење у откривању крвавих детаља

“Неки медији о таквим догађајима извештавају сензационалистички, као да се такмиче у „откривању“ што крвавијих детаља, износе најневероватније спекулације, не поштују достојанство жртве, нарушавају приватност породице, манипулишу њиховим емоцијама и немогућношћу да рационално расуђују у таквим ситуацијама, не показујући никакво саосећање. Што је најгоре, такво ужасно залажење у нечију интиму нема никаквог оправдања у јавном интересу, јер је углавном реч о људима који нису јавне личности”, објашњава Новаковић.

“Пре неколико месеци су, на пример, медији у Србији данима писали о младићу који је покушао да се убије скочивши кроз прозор, објављивали детаљно како је то извео, у каквом је стању после пада, колико је повређен, спекулусали да је то урадио због девојке, преносили разне приче из често неименованих извора. Да не говорим да нису ни покушали да не открију његов идентитет. У сваком од тих текстова је прекршен читав низ одредби Кодекса новинара Србије. Младић је преживео, а врхунац је да је један дневни лист, после свега, објавио и разговор са њим, како би им објаснио зашто је то урадио и да ли се каје. Шта мислите какав ће његов живот бити даље кад свако једним кликом може да сазна све то о њему?”, пита Новаковић.

Владимир Радомировић, председник Удружења новинара Србије подсећа да је некад у новинарству у Србији важило неписано правило да се о самоубиствима не извештава.

“То можда није било најбоље решење, али смо из те крајности, где нису постојале готово никакве информације о самоубиствима у земљи, дошли у ситуацију која крши сва правила новинарства, где се злоупотребљавају информације о људима који су починили самоубиство, па чак и кад су деца у питању. То свакако није интерес јавности да сазнаје такве детаље, а поготово што се тиме ствара једна врста стигме и додатног притиска на породицу жртве, која, уз сав тај бол који проживљава, мора да трпи и осуду непсоредне околине, али и шире јавности, као породица која се наводно “није старала” о свом детету”, каже Радомировић.

Он сматра да би требало направити један консензус у медијима, попут оног који је постојао у некадашњој Југославији, када се о самоубиствима није извештавало. “Сада нам је потребан консензус да прихватимо да постоје такве вести, али да се договоре нека правила како новинари треба да извештавају о самоубиствима, поготово о самоубиствима деце”, објашњава.

На подсећање да су у време постојања консензуса о којем прича, доминирали државни медији, а да данас преовлађују приватни медији којима су гледаност или тираж често испред јавног интереса, па је питање може ли се на њих утицати, Радомировић одговара да се до промена не може доћи преко ноћи.

 

Јачање улоге Савета за штампу

“Пошто је у току јавна расправа о медијској стратегији Србије, УНС се залаже за много већу улогу Савета за штампу у регулисању оваквих правила извештавања о таквим темама. Ово је сад и прилика да се разговара о томе како ојачати етички интегритет медија и улогу Савета за штампу чије би одлуке требало да поштују сви државни органи који расписују конкурсе за финансирање медијских пројеката”, наводи Радомировић.

Зато би, додаје, о додели средстава требало да одлучују независне комисије где ће већину чланова чинити представници репрезентативних новинарских удружења. “Тиме бисмо добили гаранцију да ће новац грађана отићи медијима који извештавају у складу са Кодексом новинара Србије, а не онима који га редовно крше, а сада добијају милионе на разним конкурсима свих нивоа власти”.

И потпредседник Независног удружења Србије Жељко Бодрожић сматра да је потребно време да се дође до промене у тој области и слаже се да је потребно ојачати Савет за штампу и обезбедити да се одлуке тог тела поштују.

“Део промена можда ће доћи кроз процес евроинтеграција и испуњавање услова за затварање поглавља, али зависи и од воље власти да ли желе да стварају једно демократско друштво у којем ће постојати велика слобода изражавања, али се и јасно знати шта је слобода изражавања, а шта њена злоупотреба”, каже Бодрожић.

Он сматра да репрезентативна новинарска удружења имају мало могућности да на то утичу, пошто, како каже, углавном сакупљају примерне новинаре, који, “ако баш и нису толико независни или слободни, бар се не баве таблоидним новинарством”.

На питање може ли професија сама да се избори с тим или треба да се умеша и држава, Бодрожић одговара да професија може сама да реши неке ствари, али да држава мора да створи амбијент. “Свима је јасно да се ово све претворило у једну велику септичку јаму у којој смо сви и све више тонемо”.

http://balkans.aljazeera.net/vijesti/samoubistva-u-medijima-u-borbi-za-tiraz-zrtve-se-ne-broje