19.12.2018.

Трајне последице неетичког медијског извештавања о деци



(Извор: Данас) - Када се анализирају теме о којима медији доминантно извештавају када је реч о деци, а то су социјална брига, помоћ, подршка и здравље деце на телевизијама, односно злостављања, несреће и насиље у штампи, лако се може закључити да су то углавном прилози у којима одрасли говоре о томе како брину или не брину о деци, како им помажу (или одмажу), како их штите или повређују.

То су прилози у којима најчешће нема деце, она су тема, али ни о чему не говоре и то потврђује и Истраживање „Медијска слика деце у Србији 2018.“ које је спровео Центар за професионализацију медија и медијску писменост (ЦЕПРОМ). Њих нико не пита шта они мисле о било чему и шта је њима важно. То је проблем који често занемарујемо, а од суштинског је значаја за децу.


Колико често се пријављују прекршаји који се односе на децу

Током претходних седам година колико ради Савет за штампу, примили смо двадесетак жалби због прекршаја Кодекса нови­нара Србије у текстовима који су се односили на децу. Тако мали број жалби је, највећим делом, последица тога да право на жалбу имају само родитељи деце на коју се текстови односе, или невладине организације, уколико су текстом повређена права групе деце, што се ретко дешава.

Осим тога, родитељи често нису ни свесни какве последице појављивање у меди­јима може имати на будућност њиховог детета, због тога је већина текстова о врло осетљивим темама написана заправо уз сагласност родитеља.

Посебан проблем је и то што родитељи у најтежим ситуацијама, рецимо кад им погине дете, у стању шока не могу рационално да расуђују, а новинари то, зарад сензационализма, знају да злоупотребе. Наравно, Кодекс изричито забрањује злоупотребу емоција, незнања или недо­вољне моћи расуђивања, али се то, нажалост, свакодневно дешава.


Трајне последице неетичког медијског извештавања

У XXИ веку све што се објави остаје негде трајно забележено и то неком детету може да обележи цео живот. Медији о томе морају посебно да воде рачуна.

Навешћу пример који то најбоље илуструје: медиј, који није таблоид, објавио је пре не­колико година текст о девојчици чија је мајка умрла, а отац се убио. Објављени су сви детаљи о том случају, укључујући име оца и девојчице, адресу, чак и фотографију куће.

Дете, које је тада имало пет година, отишло је у хранитељску породицу, која је годинама са психолозима планирала када ће јој рећи шта се догодило. Међутим, девојчица са девет или десет година укуца своје име на Гуглу и пронађе све што је објављено.

Медиј је одмах пристао да тај текст уклони, признали су своју грешку, која није била последица ни зле намере, нити жеље за сензационализмом, али штета је већ начињена. У тренутку објављивања једноставно нису размишљали о могућим последицама по то дете у будућности.


Таблоидна уређивачка политика не подразумева кршење Кодекса

Врло је битно да новинари и уредници схвате да таблоидна уређивачка политика не подразумева неизоставно кршење Кодекса новинара Србије. Таблоиди постоје свуда у свету и ле­гитимно је да неко има таблоидну уређивачку политику, али није дозвољено да при том крши етичка правила. Зато је едукација медијских радника битна.

Савет за штампу, као саморегу­латорно тело, првенствено одлучује о жалбама на објављене садржаје, дакле када је грешка већ направљена. Али наша улога је и едукативна и зато покушавамо да својим одлукама усмеримо медије, да им укажемо на то шта није у складу са етичким стандардима професије и шта убудуће не би требало да раде.


Неопходна и едукација публике

Веома је, међутим, важна и едукација публике, јер грађани имају право да не буду само пасивни конзументи медијских садржаја. Имају право да зову уредника и да кажу „ја ово нећу да читам“ или „како можете да објавите узнемиравајућу фотографију мртвог детета на насловној страни“.

Жалбе Савету за штампу су један од механизама који могу да користе, али би било добро да се грађани више обраћају и директно медијима, да би они имали повратну информацију и да не би могли све да оправдавају тврдњом да „публика то воли да чита“, посебно ако добију сто коментара, писама или мејлова са критикама и осудама таквог извештавања.


Не треба говорити само о томе шта не сме, већ и како треба

Још једна битна ствар је да не говоримо само о томе шта се не сме радити, већ би требало указивати и на то како треба да се извештава о деци. У супротном, можемо да дођемо у ситуацију да деце у медијима буде још мање, јер има новинара који се не сналазе у томе, не знају како извештавати и онда избегавају да раде на таквим причама.

Примера ради, нас у Савету за штампу често зову новинари да питају да ли треба да „блурују“ лица деце на школским приредбама и тако прикрију њихов идентитет. Они сигурно осећају нелагоду због тога што нису сигурни како би требало. Зато је битно да немамо само препоруке шта не сме да се ради, већ и препоруке шта и како треба и може да се ради, јер новинари не би смели да одустају од прича које се односе на децу само зато што се плаше да ће направити неку грешку.

Пише: Гордана Новаковић

www.danas.rs/drustvo/trajne-posledice-neetickog-medijskog-izvestavanja-o-deci