04.12.2018.

Добри закони и коруптивна примена у области медија



(Извор: Јавно.) - Како су систематски злоупотребљени прописи којима је уређен начин додељивања јавног новца за подршку прављења медијских садржаја у јавном интересу

Три године примене новог начина финансирања медијских садржаја, који би требало да буду у јавном интересу, тачније у функцији контроле онога што раде власти на свим нивоима у Србији, претворио се у фарсу.

Анализа БИРН-а показује да се на готово сваком кораку гледало како „развлачити“ прописе и правилнике да би се, на крају дана, главни новац доделио оним медијима или фирмама, које ће правити садржај који је у складу са политиком власти, чиме се медији из позиције контролора премештају у улогу промотера власти.

Од начина избора комисија, које одлучују коме иде новац, преко одређивања критеријума и коначне одлуке о томе коме се новац додељује, анализа показује да се на сваком кораку гледало само како да се задовољи форма, а да, у суштини, закон буде изигран.

У таквом поступку награђени су они „медији“, који су блиски властима, а кажњени они који су се усудили да буду критични, што је довело у питање чак и њихов опстанак.


А изгледало је све у реду

Апатин, Београд и Инђија уписали су се прошле године међу локалне самоуправе којима је, како се наизглед чинило, била намера да локални конкурси за суфинансирање медијских пројеката буду спроведени по прописима.

Те три локалне самоуправе, заједно са Министарством културе и информисања, Покрајинским секретаријатом за културу јавно информисање и другим општинама и градовима, упутили су током 2017. године Савету за штампу укупно 68 захтева да се утврди да ли међу пријављеним медијима на конкурсу има оних који су прекршили Кодекс новинара Србије.

Одговор из Савета за штампу, саморегулаторног тела, које је и основано да би пратило поштовање Кодекса новинара у штампаним и онлајн медијима, требало је, барем тако пише у Правилнику који је крајем 2014. донео тадашњи министар културе, да члановима конкурсних комисија послужи као елиминациони фактор у одабиру медијских пројеката, којима се даје новац из буџета.

У делу Правилника о суфинансирању пројеката за остваривање јавног интереса у области јавног информисања, који се односи на критеријуме за оцењивање пројеката, наведено је да ће се посебно оцењивати „да ли су учеснику конкурса изречене мере од стране државних органа, регулаторних тела или тела саморегулације у последњих годину дана, због кршења професионалних и етичких стандарда“.

Међутим, Комисије у Апатину, Београду и Инђији, и у томе оне нису једине, игнорисале су одговоре Савета за штампу и новац су доделиле, поред осталих, управо медијима, којима је било изречено више јавних опомена због кршења Кодекса. Пре свих, Информеру и Српском телеграфу.


Сами или по Правилнику

Иако у Савету за штампу не држе да је одредба из Правилника обавезујућа, подаци показују да од 2015, када се кренуло с тзв. медијским конкурсима, расте број општина, који проверавају „бонитет“ пријављених медија: пре три године било их је 34, а до краја септембра ове године Савету је стигло 72 упита, готово сви из локалних самоуправа.

„У почетку вероватно нису знали шта значи та одредба, па ни од кога тачно треба да траже податке, али мислим да су у међувремену обраћање Савету почели да схватају озбиљно“, каже за БИРН Гордана Новаковић, генерална секретарка Савета за штампу.

Провера медија је, према њеним речима, и већа с обзиром на то да поједине општине имају праксу да медије директно упућују на Савет, док пак друге провере обављају на самом сајту Савета, где се редовно објављују одлуке његове Комисије за жалбе.

Чак и да је тачна тврдња о томе да локалне самоуправе одредбу о провери медија, који су се пријавили на конкурс, све више схватају као обавезујућу, стоји чињеница да у доста случајева комисије својим поступањем ту процедуру, најблаже речено, исмевају.

Анализа спроведених конкурса од 2015. до половине 2018. године показују да су њихови резултати готово по правилу последица или непоштовања или, у бољој варијанти, веома упитног тумачења важећих прописа.


Чему служи новац за медије

Суфинансирање медијских пројеката уведено је Законом о јавном информисању и медијима из 2014. и оно је било замишљено „као потпорни стуб, а не готово основни извор финансирања медија“, каже Синиша Исаков, који је био члан радних група које су припремали сет медијских закона у то време.

Стотине до сада спроведених конкурса, у свакој својој фази, међутим показују заправо намеру да се финансијски помогну само одређени медији.

Највише заслуга у томе припада, наравно, члановима комисија, које су одлучивале о томе коме ће ићи буџетски новци, али посебну одговорност носе и челници општина/градова који су бирали чланове тих комисија.

Управо се најспорнији резултати конкурса у протекле три године, судећи по реакцијама јавности и бројним текстовима на ту тему, везују за комисије, чији су чланови или имали недефинисано звање медијских експерата или они чији су предлагачи удружења о којима јавност мало или готово ништа не зна, као и о самим њиховим кандидатима у комисијама, уосталом.

Последица је то, како сам признаје Синиша Исаков у разговору за БИРН, „очито прешироких законских и подзаконских одредби“,  те њиховог „креативног тумачења“, понекад изван граница закона.


Ко зна ко су стручњаци

Закон јесте предвидео да комисије чине „независни стручњаци за медије и медијски радници“, и да већина буду „предлози новинарских и медијских удружења“.

Правилник, који је крајем 2014. потписао тадашњи министар културе и информисања Иван Тасовац, прецизирао је да челници локалних самоуправа у обзир морају да узму само удружења, која постоје „најмање три године пре расписивања конкурса“.

„Имали смо, приликом израде текста закона, на уму реномирана удружења, попут НУНС-а, УНС-а, НДНВ-а, АНЕМ-а и осталих, али су се у међувремену појавила нека удружења, којима као да је једини задатак да се укључе у процес предлагања чланова за одређена тела, попут РЕМ-а, па на крају и у медијске комисије“, каже Исаков.

Места у комисијама, уместо реномираних удружења, како их назива Исаков, убрзо су све више почели да попуњавају кандидати удружења за која се мислило да одавно више не постоје, попут Асоцијације електронских медија Војводине, нових који у свом називу истичу професионалност (Професионално удружење новинара Србије, ПРОУНС) или пак удружења која су у свом називу, истина, имала новинарски предзнак, али се званично воде као „удружења у области спорта“ – чак су оснивана у складу са Законом о спорту (Удружења спортских новинара Србије, Удружење спортских новинара Београда).

javno.rs/assets/ANALIZE/medijske-komisije/top-10-predlagaca.jpg

Истовремено, прилику су коначно добила широј јавности не толико позната локална новинарска удружења (Друштво новинара Ниша, Клуб новинара Поморавља из Јагодине…), али се она, упркос локалном карактеру, уз одсуство пословичне новинарске потребе за пропитивањем и критичношћу током суделовања у комисијама, ни по чему нису разликовала од оних који делују национално.

Представници поменуте Асоцијације електронских медија Војводине (АЕМВ) нарочито су били заступљени у војвођанским комисијама прошле године, иако су тек у јануару 2017. званично регистровани као удружење (пре 2017.  налазило се у Регистру привредних друштава  и супротно закону ипак је предлагало чланове комисија), а начин регистровања био је толико споран да се нашло на суду. Представници АЕМВ додељивали су новац чланицама удружења, али и повезаним лицима и медијима.

И 2018. у Војводини доминирају они које је предложило удружење Нова мрежа Србије. Челницима општина није сметало то што је удружење формирано у децембру 2014, већ су тако младом и непознатом удружењу дали прилику чим је навршило три године постојања – како пропис и налаже.

Држање искључиво за „старост“ удружења, без улажења у то о каквом се удружењу ради, колико је активно, колико има чланова и колики му је утицај, још би се челницима локалних самоуправа и могло приписати као флексибилно тумачење законских одредби.

Међутим, стављање потписа испод решења о формирању конкурсне комисије у којима седе представници организација, које ни по каквом тумачењу не могу да се сврстају ни у новинарска ни у медијска удружења, једва да се понеки уопште налазе у Регистру удружења, очито представља искорак из законског оквира.

На том списку налазе се национални савети националних мањина (Одбор за информисање Словачког националног савета и Румунски национални савет), Радио клуб Пирот, јавно предузеће (Спортски центар Чајетина), портал (Суботица инфо), установа културе (Центар за културу „Сава Дечанац“ из Лепосавића), две фондације (Панон и Фондација новинара Срема, Баната и Бачке), као и Удружење филмских уметника Србије.

Иза једне чланице комисије наведено је да је представник редакције Мађар Соа (Magyar Szo), међутим, та редакција пориче да је званично стајала иза тог предлога.

Још један од контроверзних потеза приликом формирања конкурсних комисија, који нема упориште у закону, јесте и именовање представника локалне самоуправе за чланове комисија: према подацима БИРН-а, 146 особа на тај начин именованих суделовало је у одлучивању о пројектима, којима је неопходно саучествовање државе у њиховом финансирању.


Ко усмерава новац

У анализи медијских конкурса од 2015. до половине 2018. један податак упада у очи: у том периоду у комисијама је седело 266 самокандидованих чланова.

Закон јесте предвидео да комисије чине „независни стручњаци за медије и медијски радници“, а то је управо многим самокандидованим члановима стајало у потпису (у документацији коју је прибавио БИРН за 222 чланова комисија није наведен предлагач, нити да ли је посреди самостална пријава).

И опет долазимо до прешироке законске одредбе.

„Она је таква да нико не може да одреди ко је медијски експерт а ко није, и тако може да се представи буквално било ко“, напомиње Синиша Исаков, члан радних група за израду медијских закона усвојених 2014. године. „Али то не значи“, каже он, „да таква особа мора да буде именована у комисију, баш као што не мора и свакакво удружење које предлаже члана комисије“.

Али, ако је немогуће утврдити ко јесте а ко није медијски експерт, без кога комисије просто не могу - зато није.

javno.rs/assets/ANALIZE/medijske-komisije/top-10-clanova-komisije.jpg

Нишки новинарски ветеран Милорад Додеровић рекордер је, показује анализа БИРН-а, са чак 31 учешћем у комисијама.

„Медијска коалиција ме је од 2015. године предлагала у локалне комисије на југу Србије, јер се ником из Београда није исплатило да преваљују толики пут“, објашњава Додеровић у изјави БИРН-у.

„Да сам за све ово време у свакој општини само по једном био члан комисије, то би већ била велика цифра“, додаје. 

Каже и да се током боравка у комисијама оштро противио суфинансирању пројеката, које су потписивали „разни таблоиди“ или портали „који су млађи од датума расписивања конкурса“, и да верује да је то разлог зашто у појединим општинама његово чланство у комисијама више није било пожељно. Открива и да му је више пута „суптилно“ нуђен мито и проценат од пројеката, али истиче да је све то одбијао. „Али по томе како су се лавовски бориле за неке пројекте, рекао бих да неке моје колеге нису биле склоне одбијању таквих понуда“, рекао је Додеровић, али је одбио да наводи имена „пошто нема доказа за своје тврдње“.

Друго место деле, са по 27 учешћа, деле Владимир Јовановић (Нови Сад) и Владан Стефановић (Суботица).

И док је Јовановића у комисије, према доступним подацима, предлагало углавном Удружење туристичких новинара и писаца у туризму (ФИЈЕТ Србија), Стефановић, чија породица држи неколико телевизија и принт издања, био је фаворит поменутог ФИЈЕТ-а, али и Удружења радио станица РАБ Србија, и напослетку сопственог удружења електронских медија ЦомНет, основаног у првој половини 2014.

Ни Јовановић ни Стефановић од тих силних учешћа нису имали само корист у виду накнада, који следује члановима комисија.

Јовановић је прошле године основао фирму Медиа инфо центар, која је на само четири конкурса у 2017. инкасирала осам милиона динара (од тога шест милиона на два конкурса у Новом Саду).

Медији у оквиру холдинга VTV Comnet, у којима је Стефановић наведен тек као главни уредник, прошле године добиле су на конкурсима преко 15 милиона динара.

И Јовановић и Стефановић о овој теми одбијају да говоре за медије.

javno.rs/analiza/dobri-zakoni-i-koruptivna-primena-u-oblasti-medija