20.02.2017.

Право на медије: Како заштити право на приватност?



(Извор: Цензоловка) - Право на приватност је једно од основних људских права које се свакодневно крши у домаћим медијима, а посебно у таблоидној штампи. На мети медија је не само приватност познатих личности већ и анонимних грађана. Шта подразумева право на приватност и на који начин га медији крше? У којим ситуацијама познате личности имају сужено право на приватност? Коме грађани могу да се обрате када медији угрозе њихову приватност? У емисији „Право на медије” говоре: Даница Максимовић, Тамара Скроза, Родољуб Шабић, Игор Божић, Милан Рашевић, Игор Јурић, Петар Јеремић, Круна Савовић, Стојан Марковић, Мирослав Јанковић.

Аутори: Анђела Миливојевић и Маја Дивац.
Производња: ПГ Мрежа, 2017.


ШТАМПА СВАКОДНЕВНО КРШИ ПРАВО НА ПРИВАТНОСТ

Домаћа таблоидна штампа живи од објављивања пикантерија, али и грубих неистина о познатим личностима. Иако закон обавезује медије да штите приватност особа о којима извештавају, новине су свакога дана пуне информација којима се ово право крши.

Таблоиди крше приватност познатих ради зараде и задовољења одређених интереса. И при томе не бирају средства. Примери су безбројни.

Један од драстичних примера повреде приватности и достојанства догодио се лета 2016. када је екипа листа Курир тајно снимала, а затим и објавила неприкладне фотографије глумице Данице Максимовић.


КУРИР ПРЕКРШИО ПРАВО НА ПРИВАТНОСТ ДАНИЦЕ МАКСИМОВИЋ

На приватној нудистичкој плажи где је забрањено фотографисање, екипа листа Курир тајно је сликала глумицу Даницу Максимовић, а затим и објавила те фотографије. Не само да су је тајно сликали, него су и њен покушај да спречи објављивање тих фотографија представили као чин агресивне особе. Овај случај је пред судом.

Даница Максимовић, глумица: „Они су били покривени неким капама, прикривени и пратили су ме наравно. И та девојка је дошла на лигештул испред мене, није се скинула наравно. Мени је било сумњиво, нон стоп је држала тај телефон. И када сам видела да се искрада схватила сам да нешто није уреду. Тамо стоје табле, огромне табле на којима пише да је забрањено фотографисање у било ком контексту. Шта ће вама моје наге слике, коме то треба, у овим годинама, ја сам пензионерка? Напротив све су учинили да објаве, све су учинили да ме уруше”.

Позната глумица се жалила Савету за штампу, саморегулаторном телу које надгледа поштовање Кодекса новинара Србије. Комисија за жалбе овог Савета оценила је да је лист користио нечасна средства, да је повредио право на приватност и достојанство глумице, али и да је износио неистине – да је дезинформисао јавност.

Даница Максимовић: „Ја им се захваљујем јер је мени та помоћ била неопходна, просто да бих и ја имала потврду да могу да верујем у нешто у овом друштву, разумете ме, јер је човек остављен сам на ветрометини. Најнижим средствима се служе, најнижим речником, баналностима, ништа ту нема људско, право, емотивно, лепо. И не знам зашто се људи тиме хране?”

Иако је реч о јавној личности, која, по Кодексу новинара, има сужено право на приватност, то не значи да га нема уопште и да медији могу да крше ово право без икаквог разлога и објашњења, наведено је у закључку Савета за штампу.

Даница Максимовић: „Постоје они који мисле да када си јавна личност да ти могу све, то није тачно. То није тачно. Драги грађани то није тачно. У нашем Уставу и закону пише до које границе јесте јавна личност јавна личност а од које није. И од које постоји мера укуса, мера моралног кодекса, мера приватности.


ПРАВО НА ПРИВАТНОСТ ЈАВНИХ ЛИЧНОСТИ

Право на приватност, које се свакодневно крши у домаћим медијима, једно је од основних људских права. Заштићено је Универзалном декларацијом УН-а и Европском конвенцијом о људским правима, као и домаћим законима и новинарским кодексима.

Резолуција Савета Европе из 1998. године, које је донета након трагичне погибије Лејди Дајане, позива све земље да у своје законе уврсте одредбе којима се забрањује праћење људи ради фотографисања или снимања на такав начин да им се нарушава приватност и нормалан живот.

У борби за профитом, медији, без дозволе, снимају и објављују фотографије и информације које задиру у приватност познатих. Последице овакве праксе су, последњих година, на својој кожи осетили бројни политичари, глумци, спортисти, певачи.

Тамара Скроза, новинар и члан Комисије за жалбе Савета за штампу: „Право на приватност у контексту медија значи да у медије не сме да уђе ништа што спада у домен приватног живота, односно у домен ствари које нису од јавног интереса. Није од јавног интереса да ја знам које су боје нечије гаће, с ким је ко те вечери спавао, каква му је кујна и где је био на летовању.“

Два највећа домаћа новинарска удружења, УНС И НУНС, 2006. усвојила су Кодекс новинара Србије који посебно обрађује питање поштовања права на приватност: “Новинар поштује приватност, достојанство и интегритет људи о којима пише. Право на приватност је сужено када је реч о јавним личностима, а посебно о носиоцима јавних функција.”

Родољуб Шабић, Повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности: „Наравно оно што је гротеска је то да је тај фини документ ваљда најбруталније кршени документ код нас, не знам ни један документ који се тако дословно гази као што је тај Кодекс новинара Србије и то управо у вези са  питањем заштите приватности. Сувишно је да коментаришем зашто. Дакле шта се све појављује у нашим медијима, какви до бруталности недопустиви третмани приватности и података о личности, то је готово сувишно коментарисати.“

Кодекс новинара Србије дозвољава објављивање података из приватног живота јавне личности само када је то у интересу јавности “односно уколико подаци имају директне последице на више људи, уколико су у супротности с духом функције коју та личност обавља или идејама које јавно заступа“.

Тамара Скроза: „Ако ми имамо на пример министра и открије се да је он у младости био деликвент, имали смо такву ситуацију не тако давно у прошлости, то више није домен приватности те особе, то не би требало да буде никаква тајна јер не може министар у неком важном ресуру да вам буде неко ко је био деликвент.“

Игор Божић, извршни продуцент, ТВ Н1: „Сви смо знали када је на пример Борис Тадић био председник да он на штедном рачуну има педесет хиљада евра, али не треба да знамо колико Пера Перић из Сурдулице има на свом девизном рачуну јер је то његово право на приватност. Али ако сте председник Србије, ако сте јавни функционер врло је важно да грађани знају шта имате од имовине, са којом имовином сте ушли у политику и постали јавни функционер и са колико имовине одлазите са те функције.

Једна од честих ситуација када медији недозвољено залазе у приватност познатих је када извештавају о породичним трагедијама или несрећама у које су укључене јавне личности.

Милан Рашевић, заменик главног уредника, “Курир”: „Свакодневни посао у дневним новинама у којима смо ми је једна врста балансирања између закона, кодекса, читалачке публике, продатог тиража, увек морамо да будемо свесни да смо оивичени разним стварима али мораћете да се сложите ми нисмо државни медији, ми се не финансирамо од донација, наш основни извор прихода је продати тираж, осносно наши читаоци, сходно томе трудимо се да задовољимо њихов интерес јер управо су они ти који нам обезбеђују живот.“

Несрећни пад са терасе Неде Арнерић, маја 2016. претворио се у вишедневно извештавање о приватном животу глумице и њеног супруга.

Тамара Скроза, новинар и члан Комисије за жалбе Савета за штампу: „Приватност Неде Арнерић је захваљујући том несрећном паду са терасе била растргнута, исцепкана на комадице, те приватности више није било.“

Таблоидни медији су објављивали неприкладне детаље о здравственом стању глумице, о врсти повреда, због чега је, као и у неким сличним случајевима, реаговао и Повереник за заштиту података о личности, који је позвао медије да поштују њену приватност.

Тамара Скроза: „Ни у каквом јавном интересу није било да се расправља о здравственом стању њеног супруга, о томе да ли она пије антидепресиве или не пије, да ли је попила виски пре него што је пала или није. То су ствари које се дешавају иза четири зида Неде Арнерић.“

На сличан начин, медији су прешли све границе коректног извештавања када су писали о болести и смрти глумаца Бате Живојиновића, Драгана Николића, Милорада Мандића Манде.

Слично штампаним и поједини електронски медији крше право на приватност јавних личности. Један од најочигледнијих примера забележен је крајем 2015. у емисији  “Рушење Вучића – последњи чин” на ТВ Пинк. Тада су пред камером показани и читани подаци из здравствене документације некадашњег директора листа Курир. У овом неприхватљивом кршењу приватности поред медија су учествовали и представници државе.

Родољуб Шабић, Повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности: „Идеја о томе да је могуће да се у уређеној европској земљи у телевизијској емисији појаве психијатријски документи било чији и то док вам у емисији седи министар здравља, министар који је надлежан за надзор над законом о правима пацијената, то би у Европи био сајенс-фикшн (сциенце-фицтион), нажалост наша је реалност.”

Због оваквог кршења приватности Повереник је, у складу са својим надлежностима, поднео прекршајне и кривичне пријаве против одговорних у здравственим институцијама. Међутим тело чији је задатак да регулише, надгледа и санкционише електронске медије – РЕМ, није ништа предузело. А морало је то да учинии на основу закона и новинарских кодекса, али и на основу сопственог Правилника о заштити људских права. Овим Правилником се забрањује објављивање података из приватног живота без пристанка лица о коме се ради.

Да ствар буде још озбиљнија, РЕМ, не само што није реаговао, него је и одбацио пријаву коју је Независно удружење новинара Србије поднело против телевизије Пинк због кршења права на приватност у наведној емисији.


БЕСКРУПУЛОЗНИ ТАБЛОИДИ

Жртве бескрупулозности неких уредника и власника медија нису само познате личности већ и обични, анонимни грађани. Своју немилосрдност домаћи таблоиди су посебно показали у време свирепог убиства петнаестогодишње Тијане Јурић, која је крајем јула 2014. нестала у близини Суботице.

Нестанак Тијане Јурић подигао је Србију на ноге, али и показао сву неетичност домаћих медија. Бол кроз који је пролазила породица Јурић није спречио српске таблоиде да износе детаље Тијаниног убиства на начин који је незамислив за свако нормално људско биће.

Игор Јурић, отац Тијане Јурић: “Замислите ситуацију да читате такве ствари како вам је дете убијено… ко то може да чита. Да ли један нормалан човек жели да зна шта уради монструм једном детету које има петнаест година као што је Тијана или не дај Боже овом детету из Зајечара које има три године. Који нормалан човек може то да прочита! Али они то пишу, они пишу детаље.“

Ни после Тијанине сахране таблоиди нису оставили породицу Јуриц на миру.

Игор Јурић: “Дај освести се, ако у себи имаш мало људскости немој о томе да пишеш, схвати, то ће можда прочитати Тијанина бака, можда ће прочитати Тијанин отац, мајка, сестра. Сестра Сашка је пролазила кроз школу где су је људи питали јој дал’ је могуће да је тако, и сад ви замислите Сашку која треба да одговори како је њена сестра убијена. Па довољно је само мало да си човек, али очигледно код тих уредника и код тих људи, не могу то да замислим али мислим да има мало људскости. Јер оно што они то причају како је то нормална ствар и како је то безазлено и како људи у Србији о томе треба да знају, то је за њих нормално, а за нас родитеље, сваки тај наслов који они напишу, када напишу Тијанино име, па крв се слива низ та слова, то је мени нож у срце. Они мени убију Тијану и убили су Тијану сто пута. Осим човека који је убио Тијану једном, они су мени убили Тијану сто пута и ако могу то да разумеју само нека се замисле када куцају на тастатури, када пишу о томе и када праве те слике можда ће отац и мајка то читати… па хајде да будемо бар мало људскији ако ништа друго.“


ПРАВО НА ПРИВАТНОСТ ОБИЧНИХ ГРАЂАНА

Таблоидни медији чак чешће крше право на приватност обичних грађана него познатих личности. Пљачке, туче, саобраћајне несреће, убиства најчешћи су повод да анонимни појединци, укључујући и децу, постану тема новинских написа и медијских садржаја.

У таквим ситуацијама медији смеју да објављују информације из приватног живота само уз сагласности особа о којима је реч.

Приватност обичних грађана крше и штампани и електронски медији. Једна од илустрација бројних прекршаја је текст из дневног листа Блиц који је, маја 2015. објавио фотографије петнаест жена које су страдале као жртве породичног насиља. У жељи да укаже на велики друштвени проблем лист је у јавност изнео детаље убиства ових жена као и приватне информације о односу са њиховим партнерима.

Електронски медији најчешће крше приватност обичних грађана у емисијама које се баве црном хроником. У програмима који говоре о злочинима, о породичном насиљу наводе се имена, адресе, детаљи из њиховог живота, приказују се куће у којима живе, интервјуишу се комшије.

Тамара Скроза, новинар, члан Комисије за жалбе Савета за штампу: „Ваша кућа, ваша соба, ваш прљави или чист веш, ваша деца, где ви идете, шта ви возите, то је све у домену приватности, и не постоји разлог због кога би медији у домен приватности у том контексту обичних људи могли да уђу.“

Извештавање о убиству певачице Јелене Марјановић, априла 2016, претворило се у вишемесечно нагађање медија ко је убица и шта су мотиви за овај злочин, као и у утркивање ко ће објавити више детаља о животима чланова њене породице и њиховим односима.

Тамара Скроза: „Сваког дана у свим медијима имамо причу о томе где је боравила њена ћерка. Кога брига за то? Шта тај податак нама као грађанима и грађанкама ове државе говори? Не говори нам ништа, то је домен приватности те фамилије.”

У бројним новинским текстовима посвећеним овом случају, прекршени су сви етички стандарди, а озбиљно је нарушено и достојанство ћерке покојне певачице. У томе је, по оцени Савета за штампу, предњачио дневни лист Курир, који је “посебно тешко прекршио новинарски Кодекс.”

Петар Јеремић, новинар, члан Комисије за жалбе Савета за штампу: „Оно што је било најдрастичније је то што је малолетна ћерка убијене певачице највише оштећена и што је таквим писањем њена будућност доведена у питање. Данас у ери интернета то дете када буде иоле зрело и када буде гугловало нешто на интернету питање је какав ће њен даљи развој бити и какав ће њен однос са породицом бити када буде могла да прочита све што је ту написано.“

Медији су дужни да посебно штите права и достојанство деце. Њихов идентитет и приватност не сме да се угрози објављивањем личних података, породичних фотографија или снимака. Чак и ако државни органи објаве нечије приватне податке, медији те информације не смеју да пренесу.

Круна Савовић, адвокат, Адвокатска канцеларија Живковић – Самарџић: ”У медијима би требало да се уклоне сви подаци, чак и имена родитеља, дакле да се дете у потпуности учини непрепознатљивим да не би оно трпело неке последице по своја права.“

Обавезу заштите достојанства деце таблоидни листови Курир, Информер, Ало, Блиц и Српски Телеграф су брутално прекршили извештавајући о трагичној смрти малолетне девојчице из Зајечара, јула 2016.

“Објављивање морбидних детаља о начину убиста, ни на који начин не доприноси бољем информисању, а вређа достојанство жртве и њеној породици наноси додатну бол. Такође, узнемирава читаоце, укључујући и малолетнике, којима је лист доступан.”, констатовала је поводом овог случаја Комисија Савета за штампу.

На сличан начин таблоиди су извештавали о масовном убиству у Житишту, јула 2016. Курир је на насловној страни објавио фотографије тела страдалих, док је на свој интернет сајт поставио видео са истим садржајем. Иако је такво извештавање супротно духу закона и кодекса, уредништво Курира сматра да приказивање злочина, у свој његовој бруталности, може да има позитивне ефекте и да је у јавном интересу.

Милан Рашевић, заменик главног уредника, “Курир”: „Мислим да што се тог конкретног случаја тиче пружили најкомплетнију могућу слику о злочину који се десио и надам се да ћемо, претпостављам, не могу да предвидим да ћемо тим и таквим извештавањем донекле допринети и да се такве ствари више не дешавају”
Поред националних новинарских кодекса и закона, ефикасни механизам за заштиту приватности грађана у медијским садржајима, јесу и интерни редакцијски кодекси  – потврђује искуство развијених демократскх земаља.

Међу ретким домаћим медијима који имају овакве уређивачке смернице је телевизија Н1.

Игор Божић, извршни продуцент, ТВ Н1: „Један од чланова јесте да не треба подилазити жељама публике у масовним злочинима, у ситуацијама које ових дана виђамо у трагедијама у Житишту, у селу код Зајечара. Дакле, треба дати информацију о нечему што се догодило, али не треба давати детаље који су врло често дегутантни и који могу наштетити породици самих жртава.“

На овакву заштиту људских права, радио и телевизијске станице обавезује и Правилник Регулаторног тела за електронске медије (РЕМ) у коме се прецизира да су електронски медији дужни да “информације о трагичном догађају обљављују без сензационализма и уз поштовање приватности и достојанства жртве таквог догађаја, као и њених сродника.”

Игор Божић: “Жртве злочина не приказујемо у крупним кадровима, то имамо искључиво као правило, дакле нећемо никад на ТВ показати леш у крупном плану зато што то стварно није ни по једном етичком стандарду.”


ЕВРОПСКА ПРАКСА

И док домаћа штампа готово свакодневно читаоце засипа фотографијама на којима су видљиве последице насиља, страни медији тако поступају само када имају изузетан разлог.

Један од таквих случајева забележен је лета 2015. када су европски дневни листови објавили, више него потресну, фотографију беживотног тела трогодишњег дечака из Сирије који се, бежећи са својим родитељима пред ратом, утопио.

У очајничком покушају да продрмају успаване европске политичаре и промене њихов став према избегличкој кризи, медији  су свесно прекршили право на приватност овог трагично страдалог дечака и његове породице.
Само зато што се радило о неуобичајеном понашању европске штампе, чији је циљ био да шокира, ефекти објављивања ове драматичне фотографије нису изостали – европски лидери су направили озбиљан заокрет у својој политици према избеглицама.

И европски таблоиди знају да пређу границе доброг укуса и да објаве информације које се тичу нечијег приватног живота. Познат је случај британског таблоида Неwс оф тхе wорлд чији су новинари прислушкивали мобилне телефоне глумаца, фудбалера, па чак и неких чланова краљевске породице, и објављивали информације до којих су на тај начин дошли.

Неки европски медији су се због задирања у приватни живот познатих нашли и пред Европским судом за људска права. Овај суд је тако пресудио против часописа који су објавили приватне фотографије Каролине од Монака и модела Наоми Кембел.


КОМЕ МОГУ ДА СЕ ОБРАТЕ ГРАЂАНИ СРБИЈЕ КАДА ИМ МЕДИЈИ УГРОЗЕ ПРИВАТНОСТ?

Свако ко се нађе у ситуацији да му неки лист или интернет портал угрози приватност може да се жали  Савету за штампу. Уколико се утврди прекршај, Савет упућује јавну опомену – одлуке о кршењу етичког кодекса се објављују, а медији се позивају да исправе грешку.

Тамара Скроза, новинар, члан Комисије за жалбе Савета за штампу: „То је једини начин на који ми то можемо да уредимо, да миц по миц путем тих наших одлука успостављамо неку врсту стандарда“.

За десет месеци током 2016. Савет за штампу забележио је преко хиљаду и пет стотина примера кршења права на приватност у новинским текстовима. Прекршаје су чинили готово сви дневни листови – Српски телеграф, Курир, Информер, Ало, Блиц, Вечерње новости.

За разлику од Савета за штампу, Регулаторно тело за електронске медије, коме гледаоци такође могу да упуте жалбу, има надлежност да емитерима изриче различите мере, а у случају тежих прекршаја и да привремено обустави емитовање програма, као и да одузме дозволу за рад. Међутим ово регулаторно тело не користи своје надлежности, већ и у случајевима озбиљног кршења права на приватност изриче само благе мере упозорења или опомене.

Тако су нпр. телевизији Пинк за емисију ДНК у којој се годинама тешко крше права деце и малолетника, као и одраслих особа, изречена само два упозорења.

Стојан Марковић, члан Комисије за жалбе Савета за штампу: „Ја не знам ни за један пример да је РЕМ изрекао било какву казну за кршење новинарске етике, што је јако важно за нас који се бавимо овим послом.“

Поред Савета за штампу и Регулаторног тела за електронске медије, грађани могу да се обрате и судовима за заштиту својих права и да поднесу тужбу против новинара, уредника или власника медија. Виши суд који је у Београду надлежан за овакве спорове не води евиденцију о броју тужби и пресуда због кршења права на приватност.

Подаци Удружења новинара Србије говоре да је у претходном периоду у просеку преко четири стотине лица годишње тражило накнаду за нематеријалну штету због претрпљеног душевног бола, повреде угледа, части и права на приватност.

Међу њима је и бивши председник Демократске странке Бојан Пајтић који је новембра 2016. на суду добио тужбу против дневног листа “Информер“, као и одштету од сто седамдесет хиљада динара због наношења нематеријалне штете. Пајтић је тужио Информер због текста у коме се тврдило да је летовао у хотелу на Брионима. Међу фотографијама које су том приликом објављене нашле су се и фотографије његове супруге.

И друге познате личности су се обраћале суду како би заштитиле своје право на приватност. Тако је некадашњи ватерполиста Данило Икодиновић тужио недељник „Блиц Плус“ због тога што је 2011. објавио интервју за који се испоставило да га никада није ни дао, а у коме се износе информације о његовом односу са бившом супругом. Због повреде приватности, части и угледа Икодиновић је добио одштету од три стотине хиљада динара.

Родољуб Шабић, Повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности: „Имате ситуације када чак ни ефикасна судска заштита вероватно не може да обезбеди сатисфаксију за оно што се људима може десити. Не може новац да буде еквивалент за било шта, дакле постоје штете које су неотклоњиве, постоје штете које остављају озбиљно трајне и неотклоњиве последице, али нажалост то је наша реалност.“

Мирослав Јанковић, Мисија ОЕБС-а у Србији: “Ви када одређујете финансијску казну неком медију, ви морате да имате у виду сразмерност те казне и финансијске моћи новинара и медија. Ви никако не можете да изричете казне које би довеле у опасност егзистенцију или постојање једног медија.“

Закон о јавном информисању не дефинише висине новчаних казни за медије који наруше нечију приватност, осим када су у питању малолетници, за чије се кршење права и интереса изричу казне од педесет до сто педесет хиљада динара. У свим осталим ситуацијама суд процењује од случаја до случаја, а судска пракса показује да се за повреду приватности, медији најчешће санкционишу износима од двадесет до две стотине хиљада динара.

Круна Савовић, адвокат, Адвокатска канцеларија Живковић – Самарџић: “Из угла некога коме је повређено право на приватност или претпоставка невиности, те казне нису довољно високе зато што свако своје достојанство, повреду својих права, доживљава много јаче и онда се очекује да ће износ накнаде штете бити у скаду са његовим очекивањима.”

Да казне нису довољно високе показује и то што се број прекршаја које прави таблоидна штампа стално увећава. У просеку сваки таблоид месечно прекрши новинарски кодекс и закон бар сто пута.

По истом принципу функционишу и телевизије које емитују ријалити програме у којима се крше људска права, укључујући и права деце, а да при том не сносе никакве санкције.

Очигледно је да се медији воде логиком да им се кршење закона, па чак и плаћање најчешће симболичних казни, и те како исплати, и да изношење и измишљање пикантерија из приватних живота познатих и обичних грађана доноси тираж, приходе, али и жељени друштвени и политички утицај.


ПОРУКА ЗА КРАЈ

Кршење права на приватност никада се не може оправдати позивањем на слободу информисања и на интерес јавности!

Право на слободно изражавање не подразумева дозволу да се износе подаци из нечијег приватног живота!

Право на слободно изражавање и право на приватност имају исту вредност – ни једно нема примат у односу на друго. Када извештавају о нечијој приватности медији морају да нађу баланс у поштовању ова два основна људска права.

www.cenzolovka.rs/mediologija/pravo-na-medije-kako-zastiti-pravo-na-privatnost