Резултати рада Комисије за жалбе Савета за штампу у периоду од 1. септембра до 31. децембра 2016. године



(представљени на трибини одржаној 25. јануара 2017. године у Прес центру УНС-а)



Фото: Прес центар УНС-а


Поједини медији и даље избегавају обавезу да објаве одлуке Комисије за жалбе Савета за штампу, тога је мање него раније, што указује на већи респект према Савету за штампу. Међутим, број жалби на кршење Кодекса новинара и даље је у порасту из месеца у месец, јер медији понављају прекршаје. У претходном периоду најчешће су кршене одредбе Кодекса које се односе на обавeзу истинитог обавештавања, поштовање претпоставке невиности  и  права на приватност и то не само јавних личности већ све више и „обичних“ људи.

Комисија за жалбе је од 1. септембра до 31. децембра 2016. године примила 37 жалби, Комисија је одлучивала о 17 жалби, а од тога је само у три случаја закључено да није било прекршаја Кодекса новинара. Број жалби које су решене медијацијом, што значи договором и даље је мали, али је забележен благи пораст, па је у овом периоду тако решено девет случајева.  Како је на конференцији за новинаре, одржаној 25. јануара, рекла Гордана Новаковић, генерална секретарка Савета за штампу, прекршаја је више него одлука Комисије за жалбе, а разлог је то што је једним текстом  кршено више тачака Кодекса новинара и то су углавном тачке које се односе на неразликовање коментара од чињеница, претпоставки и нагађања.

На конференцији за новинаре је саопштено и да је у 2016. години поднето укуно 126 жалби, што је нешто више него у претходнох години, када је Савет примио 109 жалби. Највећи број жалби поднели су грађани, појединци (49), затим невладине организације – 38 (што је за 15 више него у 2015.), 16 жалби су поднели медији једни против других, јавна предузећа и државне установе шест, политичке партије четири, фирме две, док су 11 жалби поднели чланови Комисије за жалбе, након што им је изменама Статута Савета омогућено да сами покрећу поступке због кршења Кодекса. Те жалбе су поднете на основу спроведеног моноторинга. Договором је у току 2016. године решено 15 жалби, што је нешто већи број него претходних година, када је просечно на овај начин решавано мање од пет одсто поднетих жалби. Комисија је до краја 2016. одлучивала о 82 жалбе, а одлука да Кодекс није прекршен донета је само девет пута, што је знатно мање него 2015. године, када је тако одлучено за 21 од 93 разматране жалбе. И даље је најчешће кршено поглавље Истинитост извештавања, где је забележен 71 прекршај (посебно одредбе које се односе на обавезу разликовања чињеница од коментара, претпоставки и нагађања, као и забрану објављивања неоснованих оптужби и клевета), затим поштовање приватности (26 прекршаја), забрана дискриминације (11), етика и култура јавне речи (11), претпоставка невиности.

Одлуке Комисије, која одлучује на основу поднетих жалби, само делимично се поклапају са оним што су као најчешћи прекршаји Кодекса на основу резултата мониторинга дневних новина који су од почетка марта до краја децембра спровели чланови Комисије за жалбе Тамара Скроза и Петар Јеремић. По тим резултатима, осам дневних новина је прекршило Кодекс у укупно 5477 текстова, што је за 49 одсто више него у 2015. (Резултате можете погледати овде).

Чланови моноторинг тима су посебно указали на ескалацију кршења претпоставке невиности и права на приватност, посебно када се извештавало о случајевима педофилије где се осумњичени јасно означавају као починиоци кривичног дела, а жртве, малолетне особе, јасно идентификују. Драстично је кршење Кодекса и у случајевима породичног насиља, где су жртве јасно идентификоване. Петар Јеремић је, навео, као пример, акцију „Курира“, која се, како је рекао, може назвати хуманом, јер јој је циљ да се плате операције женама жртвама породичног насиља и да им се нађе запослење, али без обзира што је жена пристала на то, питање је да ли је она свесна да идентификација у медијима може бити штетна за њу у  каснијем животу.

Указано је на проблем који Кодекс не познаје, па зато и не регулише, а који све више узима маха, а то су такозване медијске кампање, хајке, које настају из разних разлога, чији мотиви се могу само нагађати. Тамара Скроза навела је пример „Српског телеграфа“ у којем, како је рекла, данима „иде прича“ о  производима из Хрватске, коју прати и списак тих производа, са натписом: "Куповином ових производа финансирате ратне злочинце." Кад тако нешто траје месец дана, мора се поставити питање шта стоји иза тога, тим пре што се тим медијским садржајем крши тачка Кодекса по којој читаоци морају бити обавештени о свему што би могло да утиче на њихов став, рекла је Скроза. Према њеним речима, у наведеним текстовима читаоци немају информације на основу којих би могли да донесу рационалан став о том проблему.

Јеремић и Скроза су указали и на кампање против свих који, на овај или онај начин критикују владу, или потезе Александра Вучића. Критичари, како се констатује, могу  да очекују да ће  сутрадан, или у наредном периоду осванути на насловним странама једног или два таблоида, који су на тржишту. То дефакто јесу кампање, али  се оне по Кодексу могу означити само као нагађање представљено као чињенице, као политичко сврставање.

Један од све већих проблема који је видљив из резултата мониторинга јесте и представљање комерцијалних садржаја  у новинарској форми. То само на први поглед изгледа као безначајан прекршај, али објављивањем таквог садржаја, без ознаке о чему се стварно ради, медији практично варају читаоце, па би требало апеловати на њих да те садржаје примерено означавају.

Објашњавајући могуће разлоге због којих новинари пристају да пишу текстове којих цела професија треба да се стиди, Тамара Скроза је навела да је можда проблем у томе што ни сами новинари нису свесни колику моћ имају да утичу околину и туђе животе и мењају их. Она је истакла да новинари углавном живе као бело робље, да су поножени, јадни и изманипулисани, превише експлоатисани за мало пара, те да зато и немају осећај да имају било какву моћ да измене јавно мњење, да нешто добро или лоше ураде и зато се и не обазиру превише на правила, нарочито морална.

На убичајена питања присутиних о томе како Савет може да санкционише медије који крше Кодекс и какав је уопште ефекат оног што ради, учесници трибине су указали на то да је суштина саморегулације да се указује на грешке које медији праве и да би ефекат тога требало да буде да сами новинари и уредници који у њима раде размисле о томе зашто не поштују стандарде професије. Мониториг који Савет ради већ две године је допринео тиме да све оцене о кршењима етичких правила не остану само на нивоу начелне приче, него да коначно постоје конкретни, квантитативни показатељи о томе. Такође, активности Савета су довеле и до тога да новинарска етика постане тема о којој се стално разговара, што раније уопште није било случај. Реч је о малим помацима на дугом и тешком путу који би требало да доведе до одговорнијих и префесионалнијих медија.

Савет за штампу нема механизам којим може да присили медије да поштује одлуке Комисије за жалбе, па је Управни одбор одлучио да, у случају кад прекршилац Кодекса неће да објави одлуку Комисије, саопштењем Савета за штампу информише све остале медије да тај медиј није то учинио и да им проследи одлуку. Не може се предвидети како ће се то одразити на то да се одлуке Комисије више поштују, али то је оно што Савет за штампу може да предузме.

Будући да су најављене измене Закона о информисању, у Савету за штампу очекују и промене које регулишу суфинансирање медијског садржаја на републичком, покрајинском, града Београда и на локалном  нивоу преко конкурса. Сада се тражи мишљење Савета за штампу и он доставља извештај колико је пута одређени медиј прекршио Кодекс и шта је предузео да исправи грешке, али то мишљење није обавезујуће, већ је у форми препоруке, коју Комисија узима у обзир. Дакле, мишљење Савета за штампу није елиминишући фактор, па би ту требало да буде неких конкретнијих последица за медиј који крши Кодекс и не поштује одлуке Комисије за жалбе. Савет ће инсистирати да се приликом доделе средстава води рачуна да ли  медиј који конкурише за новац уопште прихвата надлежност саморегулаторног тела. То је веома значајно, јер медиј тако показује жељу да буде одговоран и да  ради у складу са Кодексом.


Закључци:

 

  • Раст броја објављених одлука Комисије за жалбе показује на све већи углед Савета за штампу
  • Стални пораст броја жалби Комисији за жалбе указује на то да медији константно понављају прекршаје Кодекса
  • Чланови Комисије за жалбе су 11 пута прошле године искристили право да улажу жалбе, која им је дато изменама Статута, а жалбе су поднете на основу мониторинга дневних новина
  • Савет за штампу охрабрује грађане да се жале уколико су им непрофесионалним писањем медија повређена права, а судије да, када одлучују о тужбама против медија, узимају у обзир одлуке Савета за штампу
  • Морална осуда коју својом одлуком изриче Комисија за жалбе јесте санкција и Савет за штампу сматра да се оваквим указивањем на грешке може утицати на медије да више воде рачуна о поштовању етичких стандарда, али и на читаоце да о томе воде рачуна када бирају медије које ће пратити
  • Савет се залаже за то да се изменама правилника о суфинансирању медијских пројеката пропише да медији који не прихватају самогреглуацију не могу да рачунају ни на средства из буџета државе и локалних самоуправа

 

ВИДЕО: Колико су медији поштовали Кодекс новинара Србије у 2016. години
25.01.2017. / Прес центар УНС-а